TOVARIŠEVO: Spomenici herojima za sva vremena iz svih ratova!

0
412

Tovariševo je selo s oko 3.000 duša u ataru Bačke Palanke. Odnedavno u centru žubori česma, što su meštani uz pomoć donatora izgradili u znak sećanja na Vožda Karađorđa, koji je pre ravno dva veka više dana ovde boravio kod svojih prijatelja Ilije i Miće Protića.
Upoznao ih je verovatno dvadesetak godina ranije, kada je s porodicom morao prebeći u Austriju, nakon propasti Kočine krajine u kojoj je učestvovao kao frajkor. Izvesno je i da im se žalio na, po njemu, previše opreznu diplomatiju Miloša Obrenovića i sitne ustupke iskamčene od beogradskog paše, ali i ponudu grčkog pokreta „Heterija“ da stane na čelo ustanka koji bi s čitavog Balkana, najzad i konačno proterao Osmanlijsku vlast. Česmu krasi i mozaik-freska Ave Justina (Popovića) Ćelijskog, jednog od najznačajnijih srpskih teologa novog doba, sveca kog Protići osobito poštuju i smatraju svojevrsnim patronom familije.

Pre dve godine, kada je obeležavan vek od Sarajevskog atentata, a po nekim zapadnim medijima i naučnim krugovima ponovo raspredano da li je Gavrilo Princip idealista ili nemilosredni terorista, bilo je gotovo podrazumljivo da mu i Tovarišani postave bistu. Naravno, jer su kolonisti pristigli nakon Velikog rata u taj deo Bačke uglavnom iz okoline njegovog zavičajnog Bosanskog Grahova. S mnogo pijeteta da otkrije spomenik došao je Emir Kusturica, a društvo mu je pravio akademik Matija Bećković, koji nije propustio da se kraj spomen-ploče pokloni senima izginulih solunskih dobrovoljaca iz tog sela. Svojevremeno je, nedaleko odatle, uređeno i Spomen-obeležje avijatičarskom asu Mileti Protiću, majoru Vojske Kraljevine Jugoslavije, koji je kasnije imenovan i za komandanta Prve partizanske eskadrile.

Bez porodice Protić istorija, ne samo Tovariševa nego i različitih krajeva Habrzurške monarhije gde su službom ili svojom rodoljubivom misijom dospevali, ne bila tako burna.

– Prota Simeon Gavrilović se ovde doselio sredinom 18. veka, a iza njega je danas samo u našem selu ostalo četrdesetak kuća Protića – objašnjava član Saveta mesne zajednice, lokalni hroničar i pokretač gotovo svih inicijativa da se prošlost ne zaboravi Jovan Ranisavljev. – Njegovi potomci Ilija i Mića bili su imućni ljudi početkom 19. veka, opijeni srpskim nacionalnim romantizmom i slobodarskim idejama.


Jovan, potomak Karađorđevog jataka Ilije Protića, pola veka kasnije postao je paroh mostarski, pa sarajevski. Bio je i plodana literata, „trukovao“ petnaestak knjiga, a uredno se dopisavao s potonjim klasicima Dučićem, Borom Stankovićem, Nušićem, Svetozarom Ćorovićem i drugima, dok mu je njegov bliski prijatelj Aleksa Šantić, kako su ustanovili neki istoričari književnosti, posvetio svoju čuvenu pesmu „Putnik na odmoru“. Poput prote Jovana, i njegova sestra Zorka, sarajevska učiteljica, bila je vatrena simpatizerka „Mlade Bosne“ i u njenom stanu je Princip prespavao noć pred Vidovdan 1914.

Paroh subotički, Jovanov brat Marko, bio je jedan od čelnika Srpsko-bunjevačkog odbora za ujedinjenje Subotice s državom Karađorđevića. Njihov rođak, stričević Stanko, bio je pak poslanik istorijske Velike narodne Skupštine Bačke, Baranje i Banata koja je izglasala odluku o prisajedinjenje Kraljevini Srbiji 25. novembra 1918. Gazda Stanka, uglednog radikalskog prvaka i narodnog poslanika, zbog njegovog rodoljublja odlikovao je prestižnim ordenom Belog orla tadašnji predsednik vlade Nikola Pašić a na predlog kralja Aleksandra 1922.

Njegovom sinu, avijatičarskom asu Mileti, koji je pretke nadmašio po herojstvu (porodični patriotizam se podrazumevao), u centru rodnog sela posvećen je spomen-kompleks. A on umalo da život provede kao – veterinar. Naime, gazda Stanko je imao dosta dobre zemlje, i rešio da njegov potomak nakon gimnazije studira nešto praktično da bi se imao ko brinuti o silnom blagu u štali, toru i oboru. No, njegov mezimac je, uprkos silnom protivljenju, završio Vojno-pomorsku akademiju, a kasnije Pilotsku školu, bio oficir Ratnog vazduhoplovstva Kra­ljevine Jugoslavije, zatim britanskog RAF-a i prvi komandant Titove Partizanske eskadrile.

Tokom jednog leta produžio je do Bačke i iz aviona bacio čaure dva avionska metka u kojima su bila pisma ocu, s molbom da ih pronalazač odnese njegovom ocu. Stigla su na pravu adresu, iako su u selu, koje su okupirali hortijevci, četvrtina stanov­nika bili Švabe.)
Poginuo je na Svetog Nikolu 1944. Imao je tek 31 godinu.

Poručnik hidroplanske jedinice Mileta Protić nije priznao kapitulaciju svoje otadžbine 17. aprila 1941, već s grupom saboraca, preko Krita stiže u Abukirski zaliv u Egiptu. Bila je to prva (verovatno i jedina) jedinica bivše jugoslovenske vojske koja je organizovano prešla na stranu Saveznika da bi nastavila borbu. Precizni evidentičari RAF-a su zabeležili da je naredne tri godine izveo 159 borbenih zadataka. Rezultat samita Čerčila i Broza je i formiranje Prve eskadrile NOVJ-a 22. aprila 1944. na aerodromu Benini u Libiji, gde je Protić imenovan za komandanta. Nije mu bila nimalo bliska ideologija maršala Tita, ali je želeo da nastavi borbu za oslobođenje.

Prebacio se početkom septembra iz Italije na oslobođeni Vis, a zanimljivo je da su njegovi avioni „spitfajer“ i „hariken“ imali zvezde preko britanskih oznaka, što je bio presedan jer takvu privilegiju Poljaci i letači iz drugih okupiranih zemalja nisu imali. Major Protić nije bio zapovednik koji sedi u štabu i čeka izveštaje, već je uglavnom predvodio svoje eskadrone. U parku gradića Žepče u centralnoj Bosni, nedaleko od kojeg je okončao svoj poslednji, 66. let bombardujući kolonu nemačkih tenkova, posvećen mu je 1957. spomenik „Slomljeno krilo“. Uporno je odbijao prijem u KPJ. Verovatno zato nikad nije proglašen za narodnog heroja.

Izvor: Dnevnik
Foto: Товаришево најлепше место

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here