Milenko Zorić i Marko Tomićević (INTERVJU)

0
1337

Post je prekinut. Posle više od 32 godine naša država ima olimpijsku medalju u kajaku. Na četiri izvanredne godine i rezultate za ponos, kruna je stavljena u Rio de Žaneiru. Zlatnim imenima ispisana su imena Marka Tomićevića i Milenka Zorića, osvajača srebra u disciplini kajaka dvoseda na 1.000 metara.

Jedan iz Bečeja, drugi iz Bačke Palanke. Doneli su mnogo radosti naciji, prijateljima, porodicama, sebi… Na stazi goropadni, gladni uspeha. Van nje tihi, nenametljivi, skromni. Bili pre, takvi ostali i nakon uspeha.

Dok na pešačkom prelazu čeka da se upali zeleno svetlo za pešake, Tomićević uz pokušaj da prikrije smešak, priznaje:

– Imao sam malu privilegiju kod saobraćajaca i nadam se da ću imati i  ubuduće.

U rukama nose kalendare Kajakaškog saveza Srbije za 2017. godinu. Na strani za najlepši prolećni mesec njihova slika.

Nismo loše ispali – kaže Marko.

Ma gde loše. Brzo će maj, pa da mi dođemo na red – uzvraća Zorić.

Maj će možda brzo, ali nije gotova ni ova, olimpijska godina.

O 2016. godini Milenko Zorić priča:

– Ova je, definitivno, bila moja srećna godina, ne postoji nešto što bih voleo da zaboravim. Najsrećniji trenutak mi je bio kada sam osetio olimpijsku medalju oko vrata. 

Posle slikanja, priča je krenula spontano.

Koliko se poznajete međusobno?

MILENKO: Dosta vremena smo proveli zajedno, tako da se odlično poznajemo i izvan kajaka.

MARKO: Pa kako da se ne poznajemo dobro, s obzirom da smo zajedno u reprezentaciji duže od deset godina. Treninzi, pripreme, putovanja, takmičenja…

Da li postoji nešto da ne znate o partneru iz čamca, a voleli biste da ga pitate?

MILENKO: Uff… Manje-više sve znamo jedan o drugom, iskreno ne znam šta bih u ovom trenutku mogao da ga pitam.

MARKO: Pitao bih Batu da li vuče svom snagom ili koliko mora, s obzirom da ga ne vidim iza sebe u čamcu?

MILENKO: Postavi retrovizor. Na trci uvek vučem punom snagom, na treningu nekad, kada mislim da neću do kraja moći jako, sačuvam snagu za kraj.

Šta vam je prolazilo kroz glavu tokom finalne olimpijske trke?

MILENKO: Tokom trke ne razmišljam ni o čemu drugom osim o tome šta treba da radim. Jedina slika koju sam imao je Tomi koji daje sve od sebe.

MARKO: Pratio sam dešavanja na stazi. U poslednjih 200 metara sam video da smo u prva tri i da su Nemci predaleko otišli. Kakav osećaj kad znaš da imaš medalju! I pored toga sam dizao broj zaveslaja koliko god sam mogao i govorio sebi da tad izvučem sve iz sebe.

Kakav je osećaj biti na olimpijskom pobedničkom postolju?

MILENKO: Kao da je pao kamen sa srca. Jer, sanjao sam taj trenutak… Fantastično!

MARKO: Iako zadovoljan osvajanjem medalje, bio sam i tužan, ali stvarno. Toliko smo želeli da se čuje Bože pravde…

Od sporta se (ne) živi

Podrška porodice, sastavni deo mozaika uspešnog sportiste. Imaju je i naši kajakaški asovi.

Imam ogromnu podršku od samog početka mog bavljenja sportom. Doduše, neko vreme su mi govorili: ne živi se od sporta sine, završi školu… Ali istrajao sam u svojoj odluci da veslam i ne učim – uz karakterističan smeh priznaje Tomićević.

– Mislim da nismo postali nešto mnogo poznati, ali opet sa nađe neko ko prati sport pa nas prepozna i pozdravi na ulici – priča Zorić dok prilazi zgradi Politike. – Privilegije nemamo, osim što smo dobili diplomatske pasoše. Koristiće.

Izvor: Sportski žurnal



PODELI
Prethodni tekstDanas je dan kada nema krize (ANKETA)
Sledeći tekstOdržan Novogodišnji koncert „Kosta Abrašević“

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here