Dr Rajko Igić: Sudbina Nemaca u Despotovu

1
3144

SEĆANJE: Dr Rajko Igić (Čikago, Ilinois, SAD)

Rođen sam i odrastao u Despotovu, selu koje je menjalo naziv (Szent-Ivan/Sentivan, Despot sv. Ivan i Vasiljevo) pre sadašnjeg imena. Već te promene naziva kazuju ko je gospodario tim krajevima. Ovde iznosim neka sećanja iz 1944. i 1945. godine kada sam imao sedam-osam godina.

U selu od oko tada 2000 stanovnika živelo je manje od 10 odsto Nemaca. Bili su to uglavnom siromašni Nemci koji su skupa s našom sirotinjom obično radili u Torži (danas Savino Selo) kod svojih bogatih zemljaka, zemljoposednika. Despotovo i Savino Selo razdvaja nešto više od 5 km. Od moje bliže familije, u Drugom svetskom ratu, stradali su Ana Igić (partizanka koju su ustaše zaklale u Sremu), njen brat Uglješa (vodi se kao nestao) i moj brat od tetke koji je poginuo, a otac mi je proveo četiri godine na prisilnom radu u Nemačkoj. Njegov povratak je za mene bio neopisivo radostan događaj. Kada sam mu ispričao o svojim patnjama što su nam Nemci odveli čilaša, Lacija, i uzeli kola prilikom bežanja pred Crvenom armijom, on me je utešio tako što je za nekoliko dana na vašaru u Bijeljini kupio mladog konja, Bibora. Uskoro smo išli kolima na nemački salaš prema Ravnom Selu. Tu sam video nešto što me i danas uznemirava. Na zemlji, ispred hale za poljoprivredne mašine, ležalo je četiri, pet leševa pokrivenih čaršafima. To su bili Nemci koji su te noći umrli. Oni su bili na prisilnom radu, radili su teške poljoprivredne poslove, sigurno su slabo hranjeni i razne bolesti su harale logorom.

Cilj naše posete je bio da otac odavde izvede dva radnika koji bi nam pomagali u žetvenim poslovima. Dobili smo dve Nemice koje nisu bile iz našeg sela. Obe su izgledale iscrpljeno, a starija je bila bolesna od malarije. Kod kuće smo ih hranili, a bolesnici nabavili lekove od našeg lekara, dr Arkadija Zajčeva. Tada sam saznao da napadi groznice, visoke temperature i znojenja kod malarije dolaze u tačno predvidivim intervalima. Kada su se oporavile, vratile su se u logor i uskoro su, kako je meni bilo rečeno, krenule za Nemačku.

S vremenom sam taj gest humanosti mojih roditelja skoro zaboravio, ali sam se Lacike sa žaljenjem često sećao, jer me je na njega podsećala velika fotografija (slikali su me na tom konju kada mi je bilo četri, pet godina) koja je visila na zidu moje sobe, kada sam živeo u Despotovu, Somboru i Tuzli.

Evo još jednog neprijatnog događaja iz tog perioda. U pomenuto selo, Toržu, došli su partizani, verovatno neka jedinica iz Slavonije. Moja pokojna sestra Beba je tu radila kao bolničarka. Pored Torže, prema Sentivanu, postoji kanal s dva mosta, od kojih je jedan železnički. Bojeći se pljačke napuštenih nemačkih kuća pre dolaska kolonista, partizani su organizovali straže oko čitavog sela, a posebno su kontrolisali prelaze preko kanala. Sirotinja iz mog sela je sigurno želela da se domogne nekog vrednog predmeta iz domaćinstva ili alatke za obradu zemlje, ali je to bilo zabranjeno. (U selima, gde je srpsko stanovništvo bilo mešano s bogatijim Nemcima, krađe su bile gotovo redovne i iz tog perioda datira naziv za takvu pljačku – Hitler-vašar.). Marička i njen muž, siromašni Cigani iz Sentivana, dođu u Toržu, iz napuštenih kuća uzmu neke tekstilne predmete, omotaju ih oko sebe i krenu kući. Straža na mostu osujeti njihovu nameru. Komandant ili preki sud naredi da se lopovi streljaju i ta je naredba odmah izvršena.

Dok je otac bio u Nemačkoj, sa majkom sam obišao gotovo sve salaše bogatih Nemaca u Torži, jer smo preko leta konjskom zapregom nosili ručak Sentivancima koji su radili za vršalicom, a zimi i u proleće smo tamo menjali šećer (koji mi je kao detetu sledovao) za mast. Mast je bila crvena, jer to su bili otpaci koji se dobijaju prilikom barenja krvavica, džigernjača i švargli ili pečenjem kobasica. Majka me je uvek sa sobom vodila, jer sam voleo da se vozim na kolima, a s divljenjem sam gledao to bogato selo, njihove velike i lepe kuće, šarene bašte i široke ulice. Kada sam čuo da su ubili Maričku, tu mladu, prijatnu i zgodnu ženu koja je stanovala blizu nas, zgadila mi se Torža. I danas nerado tuda prolazim, jer se sećam naše bede, Maričke i umrlog ranjenika kojeg su iznosili iz bolnice baš pri jednoj od poseta mojoj sestri. Mnogo godina kasnije, radio sam kao lekar u susednom rusinskom selu, Kucuri, a samo sam jednom posetio Savino Selo, kad me je njihov lekar pozvao na konsultaciju. Nemačke kuće su u Torži danas oronule i mahom zapuštene, jer se novi žitelji – koji su uglavnom došli iz Crne Gore – teško privikavaju na ravničarski život. Čuo sam da je crkva u Torži posle rata bila pretvorena u magacin, njihovo groblje je delilo tužnu sudbinu nemačkih grobalja širom Vojvodine. Zato se nelagodno osećam u svim selima Vojvodine gde su živeli Nemci, a pogotovo u onim u koja su me moji vodili pred sam kraj rata. Ne znam ko je sve za gruba pomeranja naroda kriv, ali i moj je narod i paćenik i krivac.

Pitam se da li su svi Rusi, Srbi, Cigani, Jevreji, i drugi stradalnici za vreme rata s Nemcima mogli imati snage da se nakon oslobođenja Vojvodine odupru zovu za revanš? Verovatno su i Česi, Slovaci, Hrvati i mnogi drugi narodi takođe grešili, jer su se, onda ili danas, za nešto revanširali. Očigledno, čovek nije savršeno biće, a čovečanstvo još uvek čeka na ideju koja bi nas uputila kako se dolazi do trajnog mira.

 

Budite prvi obavešteni o vestima iz opštine Bačka Palanka!
                       Pratite nas i na Facebooku: BPvesti
                       Instagramu: backapalankadesavanja
                       Twiteru:       BPdesavanja

 

1 KOMENTAR

  1. Iskreno me dirnula vaša priča i podstakla da se prisetim događaja iz mog detinjstva. Bilo je to sredinom sedamdesetih, kada sam imala oko osam-devet godina. U našu kuću u Kucuri, gde je moja baba, udovica sa šestoro dece kolonizovana iz Bosanske Krupe, pojavio se jednoga dana stari Nemac. Ispostavilo se da je to bivši vlasnik kuće u kojoj smo živeli. Nisam baš razumela tugu svih i njihove suze, ali se sećam dobrote i nežnosti tog čoveka koji me je držao u krilu, smešio se i kada se rastajao pomilovao po kosi i dao novac da mi mama kupi nešto lepo. Kasnije su mi objasnili da je došao da uzme malo zemlje blizu kućnog praga jer ga je preklinjala da to učini njegova teško bolesna žena. Žalila je za domom kojeg su pravili i gde su bili srećni, a mislila je kako će tek sa tim grumenom zemlje naći mir i lakše umreti.
    Tragično za sve ljude koji se nađu u ratu.
    Moji ga nisu mnogo pominjali. Ustaški pokolj preživeli su samo žene i deca koji su potom bežeći preko Une bili u izbeglištvu ispod Grmeča, a potom preseljeni u potpuno praznu kuću u Vojvodini ( ispostavilo se da je ostao i ručak na stolu jer su pobegli čim su čuli da je pao Beograd, ali je sve opljačkano ). Baba je od Ognjene Marije do Svetog Ilije uvek meni bila čudna, palila sveće i plakala i nikad ni reči nije rekla zašto. Danas znam da su joj tada 1941. zaklali muža, rođake, prijatelje…..samo njenih Zeljkovića preko stotinu. Nikada ni jedne gorke reči i želje za osvetom čula nisam.
    Svi narodi su i žrtve i zločinci jer su sastavljeni od takvih pojedinaca. Jedino merilo je ko je kakav čovek. Često se u ratu ispostavi da dobar čovek iz nekog razloga počini zločin, ali i da kriminalci učine dobro delo. Svako od nas je uvek iznova na ispitu čovečnosti. Jedino što nam ostaje je da molimo Boga da to nikada nećemo morati da dokazujemo u ratovima.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here