Са Брежњевим једна душа
Сви државници Источног и Западног блока – Азије, Канаде, Америке, Аустралије – били су често Титови гости јер је он био „мост“ између њих. На мене су посебне јаке утиске остављали доласци преседника СССР Леонида Брежњева, који је био чест гост на двору код Тита и Јованке. То су били изузетно срдачни сусрети уз обавезно грљење и љубљење.
Брежњев је волео да проводи време с Титом у Карађорђеву. Њих двојица су били сличне душе: волели су лов, риболов, вотку, масна и јака јела, музику… Брежњев је обожавао да се вози санкама. Те санке су биле направљене од специјално резбарене тисовине, које су правили наши познати дрводељци. Пошто су санке биле специјално прављене за Тита, морале су да буду удобне. Биле су обложене сицевима и бачким ћилимима, тако да је обојици било веома удобно. Три коња „липицанера“ би вукла санке, а они су уживали у зимској идили, уз лавеж ловачких паса.
Лепо је било и њиховим супругама које су остајале да ћаскају крај камина, уз енглески чај. Нико им у тим приликама није прилазио, осим мене – ако би ме Јованка позвала да их још нечим послужим – а и због мог знања руског језика.
И док би даме пиле чај, Тито и Брежњев би завршили са санкањем, па отпочели лов. Такмичили су се у ловачким вештинама, јер су обојица били добри ловци. Сећам се да је први трофеј освојио Брежњев кад је одстрелио огромног јелена-лопатара, па су у ту част наздравили „шумадијским чајем“. Тито је, на први поглед, био узбуђен што је Брежњев имао више ловачке среће, али је могуће да му је намерно препустио трофеј.
Од јелена-лопатара зготовио сам ловачки паприкаш, који су у сласт појели, тако укусан, као што Тито рече, „прсте да полижеш“. Брежњев је затим, у Карађорђеву, на руско-кавкавски начин направио „шашлик“ (ражњић), што се Брозу много свидело. На крају су се, онако словенски, добро изљубили и изгрлили.
Брежњев је био духовит и интелигентан човек. Волео је да се шали и да прича вицеве, нарочито после треће испијене вотке, када му се језик развеже. Иначе, „журке“ Брозових и Брежњевих трајале су до зоре, уз обавезну свирку Цигана и бачких тамбураша, који су често изводили и руске романсе, што је Руса изузетно веселило.
Брежњев је био, и до краја остао, велики Титов пријатељ, што је доказао и кад му је, иако болестан од неизлечиве болести, стигао на сахрану.
Годинама је Тито, сваке последње недеље у новембру, организовао дипломатски лов за све амбасадоре акредитоване у Југославији.
Фазани персоналу
Пошто је победио у лову, Тито је наградио свој персонал: свакоме је поклонио по зеца и фазана. Кад се сликао поред трофеја, замолили смо га да се слика и са нама. Рекао је да је много уморан и да ће то учинити други пут. Није ни слутио да му је то последњи лов у животу.
Пре почетка лова, сваки пут је био послужен богат „бачки“ доручак у природи. Јело се много, пила се врућа ракија и кувано вино, како је Броз говорио „да се загрејемо пред лов“. Све дипломате су превозили санкама у које су били упрегнути коњи.
Лов је трајао цео дан, до предвече. Приликом Титовог последњег лова, на Дан републике, 29. новембра, догодио се један инцидент, срећом без последица. Једном дипломати је опалила пушка, па су се коњи поплашили и почели махнито да јуре. Сви су се успаничили, осим Тита, који је остао миран. Рекао је смејући се: „Ово је добар знак, биће добар и богат улов“.
Тако је и било. Уловили су више него икад раније. Све дипломате су пребројале свој улов. Тито је захтевао да он то провери и лично преброји. Било је јасно да је уловио највише. Устрелио је седамнаест дивљих свиња. Наравно, гоничи су највише њему натеривали свиње на нишан. Онда је наредио војницима да отварају уста дивљих свиња и да им броје зубе, по чему су се одређивали трофеји.
За време ловачког банкета, опет чудан знак који тада нису могли да протумаче. Приликом отварања шампањца чеп на боци је тако јако пукао, да су се многи уплашили мислећи да је бомба експлодирала.
Тито је највише волео да се одмара у Карађорђеву, због, како је говорио, три руже ветрова: једна са Фрушке горе, једна са Дунава, и једна са Карпата, због лепе природе, шуме, животиња и птица.
Често је причао о свом старом коњу, који му је у рату спасао ноге од мраза! Био је остарио, ослепео и Тито је наредио да се негује као човек. Коњ је доживео дубоку старост. Када је угинуо, сахрањен је у Карађорђеву.
Једне ноћи, Тита је у Карађорђеву пробудила рика бизонке која се телила. Отишао је да присуствује том чину. Отелила је близанце. Тито им је дао имена – Мишко и Тиса. Нажалост, сестра Тиса је угинула кроз неколико дана, јер мајка није имала довољно млека за обоје младунаца. Тито је наредио: „Ово младунче сахраните у врту виле“. Од тада су животиње које су живот завршавале у националном парку Карађорђево, ту и сахрањиване.
Тито је био велики љубитељ свих животиња, птица – природе уопште. Био је племенит према њима. Пудлица Белинда је до Титове смрти спавала на његовим ногама. Био је убеђен да му она својим присуством одузима негативну енергију, и грејући му ноге, извлачи бол из њих.
Једног дана, после напорног рада у вили Карађорђево, Тито је сео у свој аутомобил и сам се одвезао до чарде у Бачкој Паланци. На чарди су се сви изненадили и узбудили. Онда му је цигански оркестар свирао бачки бећарац, а Тито их китио новчаницама, као што је то радио, како нам је причао, „некада у младости“ и јео надалеко чувени рибљи паприкаш.
Мало ко зна да је Тито повремено одлазио и у бирцуз код баба Живане у Дероње, на добру музику и пилећи котлић. Знао је да бекрија до зоре и да музици напуни тамбуре парама, од којих су могли да живе неколико месеци.
