Iako po zanimanju medicinska sestra-vaspitač, ova Bačkopalančanka se pronašla u likovnoj umetnosti i više od četrdeset godina stvara predivne slike. Jedan je od prvih članova Udruženja likovnih stvaralaca u Bačkoj Palanci.
Kako ona kaže volela je da slike još od malena. Njeni počeci su bili u likovnoj sekciji KUD-a „Kosta Abrašević“ davne 1978. godine. Već devet godina je u penziji i sada se maksimalno posvetila slikanju. Stanislava je učestvovala na velikom broju kolektivnih izložbi u Bačkoj Palanci, Novom Sadu, Veterniku, Futogu, Vrbasu, Somboru, Srbobranu, Kuli, Pančevu, Sremskoj Mitrovici, Šidu i Kruševcu. Učestvovala je i na pokrajinskim i republičkim smotrama i više puta je osvajala nagrade.
„Volela sam da slikam iz zadovoljstva, jer mi slikanje pruža mir, opuštanje i čini da se osećam lepše. Zahvaljujući Slavuju Miliću, jednom od naših prvih palanačkih slikara, imala sam priliku da radim sa uljanim bojama i od tad nisam stala. Bila sam član u Likovnoj sekciji pri KUD-u „Kosta Abrašević“, da bi nas jednog dana naš Petar Tomić okupio u ULS „Hazar“. Hazari su bili narod-lutalice. Na neki način i mi lutamo i istražjemo belinu platna, nadajući se da ćemo naći put kojim ćemo ići“, seća se ona.
Moji omiljeni motivi su šuma, naše njive (od zelenog do zrelog žita), bulke, polja uljane repice, a posebno Dunav i Tikvara. Nebo iznad nas mi je neprestana inspiracija, kao i boje u prirodi. Tehnika ulje na platnu mi jednostavno najviše leži, pogotovo kada slikam prstima, što najviše volim. Takođe u izradi svojih slika koristim četkice, špaklu, kartončiće, ali kad se prsti u sve oko mene umaže, znam da sam uradila pravu sliku, jer nisam mislila na pojedinosti“ – ističe ova slikarka.
Kako Stanislava priča kroz umetnost se može mnogo naučiti, bez obzira da li je u pitanju muzika, pisanje ili slikanje. Zavisi ko šta traži u svojoj umetnosti. Ona je kroz likovno stvaralaštvo naučila mnogo o istoriji, načinu života, običajima, modi. Takođe je upoznala mnogo ljudi, stekla prijatelje, i mnogo naučila od svojih kolega slikara.
„Mislim da je dobro da čovek posećuje izložbe, da ide u pozorište, da sluša dobru muziku, da čita pisanu reč. Da bude prisutan gde se održavaju kulturna zbivanja, naravno ako mu to mogućnosti dozvoljavaju. Svaka umetnost je lepa i ona je praznik za oči i dušu“, kaže ona.
[wonderplugin_slider id=64]
„Eh, kad bi svi mogli da slikaju, videli bi kakav je to osećaj. Kad počneš slikati, ne gledaš ni na sat, ne moras ni da jedeš, nije te briga ni za prašinu, pa još kad ispadne dobra slika onda je to veliko zadovoljstvo, jer to prenosiš i na druge. Uostalom, vredi probati, ko zna šta sve čuči u tebi, pa i ne znaš da znaš“.
Dok god smo radoznali i želimo bolje, dotle je dobro. Kad nas je naš osnivač zauvek napustio, svi smo se složili da udruženje nosi njegovo ime – Petar Tomić, i evo trajemo preko 20 godina.
Svi mi treba da smo ponosni na ovu našu divnu galeriju, a imam utisak da naši sugrađani baš i nemaju naviku da je posećuju. Primetila sam da jedni te isti ljudi dolaze na izložbe i slične kulturne događaje.
[wonderplugin_slider id=177]
-Mislim da je vaznije osećanje koje proizilazi dok traje proces stvaranja, nego sam rezultat. Nije to vazno koliko je slikar „dobar“, ili slika „dobra“, ja uživam dok slikam i volim svoje slike. Kad uradim sliku, kažem: „E baš je dobra!“. Kad završim drugu kažem: „Ipak mi je ova bolja!“. To mi daje podrstrek za dalji rad. Bude dana kad mi se ne slika, kao da sam na početku, ipak, ja sam samo amater i ne moram da se stalno dokazujem.
