Kad je pre gotovo četiri godine Dušan Popović iz Bačke Palanke otišao u penziju, svima koji ga znaju bilo je podrazumljivo da neće sedeti ispred televizora ili tokom pecanja, lova ili šetnje s ispisnicima bistriti politiku.
Ta vrednica iz naselja Sinaj najduži deo radnog veka proveo je u fabrici trikotaže, kao dizajner i šef proizvodnje, ali u slobodno vreme bavio se mnogim poslovima.
– Bio sam radoznalo dete – seća se Dušan. – Kad je došlo vreme za srednju školu, želeo sam da budem auto-mehaničar, tad cenjen i dobro plaćen posao koji nisi morao da čekaš. Nudili su mi da se školujem za limara i električara, a završio sam u tekstilnoj industriji. Interesovao sam se za mnogo toga, pa sam svojevremeno pri aero-klubu vodio modelare i raketaše, što i danas volim, ali nemam vremena. Pasija su mi bili automobili, kamioni, karting, motori, sve što se kotrlja. Radio sam u slobodne vreme i sa šoferima kamiona, obišao celu Jugu, stigao do Rumunije, Nemačke, Rusije…
Za Dušana svi kažu da je od ljudi koji, što oči vide, to ruke urade. I ranije je svima pomagao u popravkama svega i svačega, naročito aparata za domaćinstvo. Od kad je u penziji, bavi se svojevrsnim humanitarnim radom, svojevrsni je kolektivni hausmajstor besplatno i odaziva se na pozive svoje i ženine rodbine, prijatelja, poznanika… Odnedavno se u Srbiji mnogi, čak i amaterčine, utkrkuju da budu plaćeni upravnici zgrada, a njemu nikad nije padalo na pamet da unovči svoje znanje.
– Radim sitnice, a specijalizovao sam se za veš-mašine, posebno one starijeg tipa, kojih još ima dosta, pa mi se čini da sam ih do sad više od hiljadu popravio – nastavlja Dušan. – Popravljam i novije, ali ne elektroniku. Interesatno je da, mada se vremešne mašine kvare zbog godine proizvodnje, posredno neke pokvare same domaćice. Najopasnije su tanga gaćice i brusevi, posebno bretele, ali i čarape. Zaglave se između gume i bubnja, zaustave mašinu i umeju da naprave karambol. Zato damama savetujem da sitne komade veša stave u mali rupičasti džak i peru zajedno. Bilo je smešno kad je jedna komšinica tražila da joj od mašine za pranje sudova, koju je dobila umesto nenaplaćene kirije od svog podstanara, napravim mašinu za veš. Nisam se smejao, već sam joj rekao da ću to uraditi kad mašina za pranje posuđa bude imala rupu. Popravljam i usisivače, miksere, kosilice za travu, slavine, gumice, ako mogu frižider, sitnije kvarove na automobilima, menjam propala sijalična grla, šaltere, utikače, čistim bojlere… Posebno sam se ispraksirao kao varilac, mada sam u mladosti baš od tog zanata bežao. Remontovao sam i brodsku dizalicu, a gotovo nema garažnih vrata u našoj uličici koja nisam napravio, kao i dosta kapija i ograda… Komšijama sam na raspolaganju besplatno, ali se poneka komšinica naljuti što ne mogu doći kad ona zamisli. Tad ih uputim na profi-majstore pa posle nekoliko dana ipak ja uradim posao, ali ne zato što servisere treba platiti, već ih treba dugo čekati. Kad posao uradim, popijemo kafu ili nešto drugo, može i pivo, ispričamo se, našalimo i tako iz dana u dan.
