Stefan Zuber iz Čelareva: Moja plesna priča iz Amerike

1
2379

Stefan ima 28 godina i mnogi bi rekli da živi svoj san. On pleše i podučava druge plesu u dalekoj Americi koja se namestila sama, bez mnogo dovijanja kako i kod koga da ode. Završio je fakultet za sport i fizičko vaspitanje, odsek trener sportskog plesa u Novom Sadu.

U svet plesa zakoračio je 2001. godine i od tada vrlo ritmično, u plesnom kostimu, trasira svoj put. Cilj mu je da usreći što više ljudi tako što će ih naučiti da plešu i time budu “bar polovinu srećni i zadovoljni koliko sam ja na ovom životu koji imam i živim”.

Ameriko, stižem

Kažu da se sreća osmehuje hrabrima i onima koji su spremni da je ugrabe. Stefanu se osmehnula pre dve godine kada je dobio poziv od svog kolege da dođe u SAD gde bi radio kao instruktor sportskog plesa.

– Shvatio sam da nemam šta da izgubim. Pričao sam sa svojom porodicom i dogovorili smo se da se upustim u ovu avanturu. Sada, dve godine kasnije, mogu da kažem da sam doneo pravu odluku.

Svoj prvi susret sa Amerikom Stefan opisuje kao savršen. Ali pre nego što je stopalima dodirnuo njeno tle, prethodilo je mnogo uzbuđenja kojeje raslo svakim danom do polaska.
– To jutro bilo je prepuno emocija, jer sam morao da ostavim mamu, sestru, bake, tetke, prijatelje, očuha… i sam krenem na put. Let je prošao odlično. Već poslepodne istog dana vozio sam se u autu sa svojim šefom. Ujutru Srbija, predveče SAD, priča Stefan i kaže da mu je prvi utisak bio da je sve zaista mnogo drugačije i veće nego u Evropi, ogromni automobili, velike saobraćajnice i skroz drugačiji mentalitet ljudi.

– Prvo veče nisam mnogo spavao, jer sam još uvek bio pod utiscima leta i prvog susreta sa Njujorkom. Sve je bilo toliko drugačije od onoga što sam do tada video.

Velika plesna kompanija

Stefan radi za veliku plesnu korporaciju pod imenom “FRED ASTAIRE FRANCHISED DANCE STUDIOS“. Studio u kom radi nalazi se u mestu Orange u Konektikatu.

– Radni dan mi počinje malo pre podneva i završava se u 21 sat. Tokom dana držim privatne člasove plesa studentima svih generacija. Najmlađi polaznik je Lea koja je tek napunila sedam godina, dok je najstarija gospođa Rouhy koja ima 76 godina. Zajedno sa mnom radi još jedan momak iz Srbije preko koga sam i ja ovde stigao. Generalno u celoj regiji ima mnogo momaka i devojaka iz Srbije i područja celog Balkana. Uz Srbe, kao instruktori plesa ovde rade i Bugari, Bosanci, Hrvati, ali ima i dosta Rusa i Nemaca.

Šetnja Central parkom

Živi nedaleko od studija u kom radi, u mestu Shelton, sa cimerom iz Srbije. Nije se još uvek „navukao“ na američku brzu hranu i trudi se da jede zdravo.

– Uglavnom nedeljom kuvam obroke za celu predstojeću sedmicu. Volim da pripremam i jedem supe, piletinu, povrće, rižu, krompir. Ponekad znam i da „zgrešim“ pa pojedem neki brzi obrok u popularnim američkim fast food restoranima, kojima je teško odoleti. Zdrava hrana ovde jeste luksuz. I to je ono što mi mnogo nedostaje, zdrava domaća hrana moje bake.

Slobodno vreme, koje ima obično vikendom, Stefan provodi na plaži, jer je okean od mesta gde stanuje udaljen svega 15 minuta vožnje.

– Odem vozom i do Njujorka, šetam po Central parku, obilazim neku od Avenija… Izlazim uveče u Njujork ili Boston do kojih mi treba sat i po vozom, često posetim neku od žurki koje traju do ranih jutarnjih časova.

Do sada je obišao skoro ceo Konektikat, Boston, Njujork, Njudžerzi, a nedavno je posetio i Floridu u Vest Palmu. Želja mu je da vidi Los Anđeles. Kako kaže, ono što je drugačije od Srbije jesu opušteniji ljudi i to što je sve podređeno tome da se lako snađeš i uživaš u trenucima koje imaš. Mladi počinju da rade već sa 16, 17 godina i to je možda najveća razlika u odnosu na mlade u Srbiji.

Porodica kao najveća podrška

– Na pitanje ko mi najviše fali u Americi, odgovor će uvek biti moja mama, sestra, moje bake, tetka, očuh i moji prijatelji. Oni su moj pokretač i snaga čak i na ovoj razdaljini. Bogu hvala pa u današnje vreme postoje razne aplikacije, pa smo u stalnom kontaktu. Kada čujem njihov glas i smeh i vidim njihova lica odmah dobijem snagu da guram dalje, tada me prođu i retke žute minute. Nisam previše nostalgičan, mlad sam i ceo život putujem pa sve ovo doživljavam kao jedno duže putovanje.

Stefan sa mamom i sa sestrom

Ples je moja sreća

Pre nego što je otputovao u Ameriku, Stefan je radio za neke od najboljih plesnih klubova u Srbiji, poput Ritmo Latina, Vojvodina densa i Fieste. Na njegov odabir plesa kao profesije, bilo je raznih komentara, ali on pamti samo one dobronamerne i pozitivne. Sto je ljudi, i isto toliko ćudi, kaže. Prošle godine osvojio je sa koleginicom prvo mesto na regionalnom takmičenju u Kontektikatu.

Ples za njega predstavlja vid relaksacije, odmora i definitivno sreće.

– Ljudi koji plešu su definitivno srećniji, nasmejaniji i opušteniji. U svetu plesa sam već 16 godina i mogu reći da sam uz pomoć njega mnoge stvari prevazilazio lakše i uspešnije. Uvek bih svima preporučio da plešu, da nađu prvi plesni studio ili klub i počnu sa časovima. Biće rasterećeniji i zadovoljniji i to će pozitivno uticati na njihov privatni i poslovni život.



IZVORLuftika (Autor: Jovana Kešanski)
PODELI
Prethodni tekstPetrovdanski poklon od braće iz Hercegovine
Sledeći tekst16 odličja na Borkovačkom jezeru za KKK „Tarkett“

1 KOMENTAR

  1. Svaka čast Stefane zaista impresivna priča.Šteta što nam tako dobri ljudi napušaju zemlju ali to su već neke druge teme.Samo napred i želim ti puno uspeha!

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here