Srbiju je juče potresla nova porodična tragedija, nastavljajući krvavi niz: u Banatskom Karlovcu je R. J. (52) nožem usmrtio suprugu D. J. (44), pa potom izvršio samoubistvo. Bez roditelja su ostala još dva deteta.
Čini nam se da ne prođe dan da neka žena u ovoj zemlji ne ostane bez glave, a žrtva je uz majku nedavno bilo i četvorogodišnje dete. I oni kojima su očevi ubice poštedeli život, sa druge strane, ili su gledali smrt majke, ili su je zatekli mrtvu. Ili im je neko morao saopštiti da mame nema. Koji god da je scenario, potresan je, i rađa samo jedno pitanje: šta se to zaboga dešava? Ima li kraja ovome, i ko će svemu tome stati na put?!
Prijavite nasilje: Prepoznajte i prijavite nasilje u porodici
Država je nakon krvoprolića ispred Centra za socijalni rad u Beogradu smenila jednu direktorku koja je svega tri meseca bila na funkciji, i uvedene su policijske straže tokom viđanja deteta u kontrolisanim uslovima u centrima za socijalni rad. U Novom Sadu je, recimo, stupila na snagu ova novina. U Beogradu je u ministarstvu održan „brifing“ centara iz svih krajeva Srbije, razmatranje slučajeva sličnih onima koji su zemlju potresli poslednjih dana, ne bi li se zaustavio krvavi niz. Međutim, nije poznato zasad šta će, osim prisustva policije pri viđanju dece, zapravo biti mere. Očito je, sudeći po izjavama stručnjaka, da policija u centrima nije nikakvo rešenje.
– Očekuju se promene u radu centara, na žalost, nakon ovih tragičnih događaja. Očekuju se i nova pravila, drugačiji pristup i žrtvama nasilja i nasilnicima. Do sada je bila praksa da se veliki broj žrtava nasilja sa nasilnicima sretao u centrima, i to na zahtev centara, iako su žene bile smeštene u sigurnu kuću upravo kao žrtve nasilja. Nadajmo se da će se nešto menjati u korist žrtava nasilja – kaže za mojnovisad.com Vesna Stanojević, koordinatorka Sigurne kuće Beograd, navodeći da ne može da pretpostavi šta će biti mere države.
Ona navodi da joj takođe nije poznato zbog čega su centri do sada dozvoljavali viđanje dece očevima nasilnicima, iako deca to nisu htela.
– Centri se uglavnom pozivaju na najbolji interes deteta, a da pri tom nikada nismo imali prilike da vidimo šta je to po mišljenju centara najbolji interes deteta, niti ko ga određuje. Prateći sve ove tragične događaje, proizlazi da je ovo interes oca nasilnika koji traži viđenje sa detetom, a ne dece koja ne žele da vide oca, i koja ga se plaše – smatra Stanojević, i ističe da bi volela videti na osnovu čega se tako postupalo, i kakvi su rezultati takvog navodnog štićenja interesa deteta.
O radikalnom feminizmu: Poslednjih dana pojavila su se naglabanja u kojima je za eskalaciju nasilja u porodici i probleme u društvu optužen radikalni feminizam. Ko god da je tvorac ove hipoteze, očito je da bi naše sagovornice svrstao u radikalne feminiskinje.
– U Srbiji odavno plaše decu feminizmom. To se tretira kao neka ružna reč. A etikete „feminiskinje“ se lepe ženama kako bi se postidele i ućutkale. Situacija je takva da čak i pomen nasilja nad ženama ima tretman feminističkog nasrtaja. Ja lično sama usled svih tih priča ne znam šta bi bio u suštini feminizam u Srbiji, a posebno šta je to radikalni feminizam. Ako je to borba da polovi budu u jednakom položaju, i da se žene ne zlostavljaju, onda nam svima treba biti čast da nas zovu radikalnim feministima/feminiskinjama. Ja ću prva staviti bedž sa tim natpisom, ako se neko seti od toga da napravi biznis – kaže psihološkinja Mitrić – Aćimović.
I druga sagovornica našeg portala, dr Dragana Mitrić – Aćimović, psihološkinja koja beleži iskustvo korektivnog rada sa nasilnicima u porodici, smatra da je nedopustivo da svako ima pravo viđanja deteta.
– U našoj zemlji se beleže slučajevi očeva nasilnika koji zlostavljaju ne samo sadašnju ili bivšu partnerku, nego i zaposlene u institucijama poput centara za socijalni rad, a opet imaju pravo viđanja deteta ili čak starateljstvo nad nekim detetom. I nemojte misliti da sada opisujem porodice gde su se desila krvoprolića poslednjih dana. Slučajeva poput opisanog je u Srbiji mnogo. To je rezultat strašno loše pozicije institucija socijalne zaštite, jednim delom niskog profesionalizma, a jednim i korumpiranosti pojedinaca. Otac psihopata, primera radi, može da zastraši, podmiti ili šarmira nekog u onome što zovemo mrežom zaštite žrtava porodičnog nasilja, i tako dođe do deteta. Ne toliko radi deteta, jer njemu samo dete nema vrednost, koliko radi potrebe da uništi ženu koja ga je napustila, prijavila nasilje, i pokvarila ono što je njemu bio fin život. Dete tu zna, dakle, biti samo instrument – navodi dr Mitrić – Aćimović.
Nasilje u porodici, prema njenim rečima, rezultat je propadanja društva. Ljudi siromaše, boluju od zavisnosti neke vrste, psihičkih problema koji se ne leče i slično, a nemaju adekvatnu pomoć.
– Ovo društvo nije humano društvo. Ljudi su prepušteni sebi. Ne možete se osloniti na institucije. Nasilnicima je potrebna pomoć, primera radi, u lečenju alkoholizma, ali im niko ne pomogne kako treba, ili uopšte. Zaposlenima u centrima za socijalni rad je potrebna pomoć u ljudstvu i sredstvima, profesionalan menadžment, da neko ceni njihov rad, ali ni toga nema. Njih se sete samo kada treba da im isporuče ceh za neku tragediju. A ni žrtve nemaju pomoći. Strašno je što su neke žene morale da plate glavom, da bi se neke sada spašavale na talasu pažnje koju je pojava nasilja u porodici dobila zadnjih dana. Moj je savet žrtvama da iskoriste ovu pažnju medija i države. Ako sada nekog moćnika ne uspeju ubediti da im neko ugrožava život i manipuliše decom, primera radi, bojim se da će morati da čekaju neko novo krvoproliće da bi neko obratio pažnju na njih – zaključuje dr Mitrić – Aćimović.
I koordinatorka Sigurne kuće u Beogradu iznosi svoj savet, i apeluje na žrtve koje se još nisu javile, da što pre prijave nasilje.
– Ako se o nasilju ćuti, ne može se očekivati ni pomoć. Znači, nasilje prijavite i pričajte o onome što preživljavate onome u koga imate najviše poverenja. Nasilje može da prekine samo onaj ko ga trpi, jer nasilje nikada ne prekida nasilje – poručuje Stanojević.
Ženama se ne veruje: Uvek se desi da neko okrivljuje žrtve zločina poput ovih koji se beleže zadnjih nedelja za ono što im se desilo. Tako se pojavio i stav „samo da je pustila oca da viđa dete…“. Koordinatorka Sigurne kuće Beograd kaže da je problem pre svega to što se žrtve optužuju i od strane institucija.
– Žrtve nasilja se u Srbiji oduvek okrivljuju za nasilje koje doživljavaju. Problem je što takvi stavovi postoje i u nekim institucijama gde se ženi manje veruje, a sva pažnja i podrška se upućuje nasilnicima. To nije slučaj samo u centrima, već i u sudovima, policiji i tužilastvu čiji stavovi i predlozi treba uvek da budu na strani žrtve – kaže Stanojević.
Dr Dragana Mitrić – Aćimović smatra da su najveću cenu toga što se ne veruje ženama, ili se minimizira njihova muka, platile majke koje su u potpunosti odustale od starateljstva nad decom u sistemu koji ih je izdao.
– Neke majke sanjaju svoju decu koju su ostavile bežeći pred nasilnicima, ili su ih izgubile u sudskom postupku iscrpljene i ranjive. Njih su portretisali kao lude, alkoholičarke, i slično, a deca su često i okrenuta protiv njih, pa govore ružno majkama, pljuju ih, i neće da ih vide. Treba se setiti i njih. One su možda i najveće žrtve – zaključuje ova psihološkinja.
