Emotivnost je bila glavni okidač bolesti!

1
5261

Imala je 25 godina kada je saznala da boluje od dijabetesa tipa 1. Bilo joj je teško da poveruje u to, da se prilagodi, ali je uspela! Danas, tri godine kasnije dvadesetosmogodišnja Jovana Karanović iz Bačke Palanke je srećna uprkos dijabetesu. Uživa u životu sa svoja tri superheroja: suprugom Rašom i sinovima Filipom i Kostom.

Ona je nasmejana i vedra i lepa. I hrabra. I veliki emotivac. Kakvog nadaleko nema! Udala se za „njenog Rašu“ i svakim danom je kako priznaje sve srećnija zbog toga!

– Pored sebe imam superčoveka, supertatu i supersupruga. Marvel bi mogao da kreira jednog super junaka od mog Raše.

Završila je master studije pedagogije, ali je već pet godina na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje. Dugo je bila besna zbog političke situacije u državi. Danas je užasava i sama pomisao koliko je zbog toga potrošila reči, energije i snage. Bila je dugogodišnji ponosni član Hora.

Prvog sina Filipa dobila je pre dijabetesa, juna 2013. godine, da bi drugi potomak, mlađani Kosta stigao dve i po godine nakon dijagnostikovanja dijabetesa, 8. marta 2017.

Njeno biće čine boje, osmeh, nepresušna energija, simetrija, perfekcionizam, ljudi oko nje i
njeni momci superheroji.

Jovana Karanović (Foto: Marko Milivojević)

Kako je sve počelo

Volim da se našalim kako sam rodila polovno dete, mislim na prvenca Filipa, pa smo morali da ga popravljamo. Nisu bile u pitanju nikakve velike popravke, ali i te sitne su zahtevale stalne posete lekarima i hospitalizacije. Ja sam sve to preživljavala u stalnim suzama, u stalnoj panici, u stalnom strahu. Dijabetes je tad rešio da me „načne“.

Godine 2014. smo letovali u našoj kući u Igalu. Raša nije mogao da ostane sa nama celo leto na moru zbog posla. Moja mama, Filip i ja smo rešili da uživamo do kraja avgusta. Međutim, Filip je, kao i mnoštvo druge dece, dobio stomačni virus. Te dane agonije nikad neću zaboraviti. Mama i ja smo danonoćno pokušavale da ga napojimo, da mu oborimo temperaturu, ali uzalud.

Već samga par puta vodila kod pedijatra u Herceg Novi. Nakon jedne od poseta hospitalizovani smo u Kotoru. Filip je dehidrirao. Nisam ni znala koliko je to strašno
stanje, dok nisam doživela. Gledaš u svoje dete koje nema snage da podigne kapke, koje ne mokri već dva dana, koje te treba, a ti potpuno bespomoćan.

Taj dan sam obolela od dijabetesa tip 1

Filip je u narednih 12 sati primio 4 boce infuzije, i konačno mokrio. Bolnički pedijatar nas je vrlo brzo otpustio kući da ne bih više plaćala bolničko lečenje, uz upozorenje da se odmah vratimo u bolnicu ukoliko se stanje pogorša. Filipu se stanje već tu noć po otpustu
pogoršalo, ali sam ja umesto u Kotor, pronašla prvi slobodan let za Beograd i došla kući. Čim smo ušli u stan, Filip je pojeo bananu i popio sokić. Izgleda je patio za kućom, biće da je sav emotivan na mamu.

Mislila sam da sam umorna zbog deteta

Po povratku sa tog letovanja, počinjem nekontrolisano da pijem vodu, noću me budi žeđ i osećaj suvih usta, umor mi ne dopušta da gledam, ali ja sam prezadovoljna jer imam
15 kilograma manje.

Jedne septembarske subotnje večeri sedela sam sa mamom na terasi. Požalila sam joj se kako sam sebi dosadna koliko puta idem da mokrim. Dodam na tu žalbu i komentar da i nije čudno koliko puta mokrim kad pijem po 6 litara vode dnevno. Mama mi je rekla da odmah proverim šećer. Nisam htela da poverujem u to, ali sam tu noć pretražila sve o dijabetesu na internetu. I dalje nisam verovala, iako sam imala sve simptome. Ubeđivala sam sebe da sam samo preumorna zbog deteta.

Nedelja je ujutru, samo o tome razmišljam, osećaj umora me je samleo, zaspala sam na tepihu igrajući se sa Filipom. Probudio me je Raša. Nazula sam svoje roze klompe, uzela
sto dinara i otišla da kupim hleb. I dalje samo razmišljam o dijabetesu.

Sa hlebom u kesi sam ušla u apoteku da mi izmere šećer. Vrednost 24. Ja i dalje neću da poverujem. Iz apoteke sam produžila do Službe hitne pomoći. Vrednost 26. Panika, strah, plač… bezizlazna situacija. Zamolila sam medicinsko osoblje da jave mom Raši kako se ne bi zabrinuo gde sam do sad, a otišla sam samo po hleb.

I tako je, sa hlebom u jednoj ruci i zgužvanim kusurom u drugoj, počela moja borba.

Odmah sam hospitalizovana. Smeštena sam na odeljenju za dijabetes. Tih osam dana sam preživljavala pravi pakao

Najpre, jer sam odvojena od Filipa, a potom što pokušavam da se suočim sa bolešću. Pored dijabetesa mi je dijagnostikovana i hipertireoza koju prati hipertenzija i tahikardija. Upoznajem se sa bolešću, režimom ishrane, insulinima, merenjemšećera…ma ceo svet mi se izvrnuo naglavačke. Imala sam 25 godina i tu opaku bolest. Čak ne mogu ni da
izustimšta mi se sve motalo tad po glavi.

Živ se čovek na sve navikne

Usledio je period adaptacije na novonastalu situaciju. Sad mi je sve to rutina, ali tad…

Odmah sam se učlanila u Udruženje dijabetičara i od njih sam dobila ogromnu pomoć.
Intenzivirala sam kontakte sa ljudima koji su ranije oboleli, njihova iskustva su mi bila jako
važna. Sećam se da sam se čudom čudila kako dijabetičar može da pojede nešto slatko. Sad i ja pojedem. Odjednom, na mom trpezarijskom stolu nema činije sa voćem, već aparat za merenje šećera, insulini, alkohol za dezinfekciju uboda, lekovi za štitnu, pritisak i tahikardije, vaga za merenje porcija. Trebalo mi je par meseci da se adaptiram i da se pomirim sa tim. Mislim da je najduže trebalo mojoj mami i mom Raši da to prihvate. U prvi mah sam bila prestravljena, ali vrlo brzo me je ta emocija napustila. Živ čovek se na sve navikne.

Pre nego što sam obolela, šećeri su mi bili uredni, proveravani su tokom redovnih
sistematskih pregleda i u toku prve trudnoće. Druga trudnoća sa dijabetesom mi je bila pravi izazov. Ali Kosta i ja smo to junački izgurali.

Ovo će biti moja pobeda!

Moj život sa dijabetesom se razlikuje od ostalih samo po tome što moram često da posećujem lekare. Ja na to tako gledam. Osećam se odlično. Već sam rekla da ću u
ovoj borbi ja pobediti, i hoću!

Put ka toj pobedi je režim ishrane (tri glavna obroka i tri užine na tri sata), odgovarajuća terapija (primam 4 doze insulina), redovno merenje vrednosti šećera (pred svaki glavni obrok, mada kad saživiš sa dijabetesom tačno znaš koliko ti insulina treba za koji
obrok i bez merenja) i osmeh.

Ja imam puno razloga da budem pobednik u ovoj borbi, a najjači motiv su moji momci. Nemam prostora za odustajanje, čak ne znam ni kako se posustaje. Uživam u svakoj sitnici, u svakom danu. Radujem se svakoj Filipovoj krasti na kolenu, to mi je znak da uživa u igranju sa decomu dvorištu, svakom Kostinom osmehu. Ma, ja se radujem svemu i svakome, naprosto sam takva. Nekad mi budi radost i to što imam dijabetes, tj. što sam obolela od bolesti sa kojom se živi, što me nije pokosila neka progresivnija i teža bolest.

Jedini strah sa kojim ležem i ustajem je da Filip i Kosta ne obole.

Ali, imam ogromnu podršku. Ne mogu da nabrojim sve one koji su mi poput vetra u krilima u ovoj borbi, mnogo ih je i svi se bore zajedno sa mnom, moja porodica, prijatelji, kumovi, lekari.

Svako ko ima dijabetes treba da zna da je i život sa dijabetesom život. I da svi mi živimo slatkim životom, što zbog šećera, što zbog karaktera.

 



IZVORČasopis Dijabetes (Autor: Jovana Kešanski)
PODELI
Prethodni tekstProfesor iz Amerike zavoleo Palanku
Sledeći tekstOd svoje kuće napravio rvački centar (VIDEO)

1 KOMENTAR

  1. Divna priča o životu i borbi da se nadje svetlost i kada je tesko☀️Budi i dalje tako hrabra i puna ljubavi za tvoje momke❤️

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here