ČELAREVO: Kada odlučite da idete na zabavu penzionera, kao ja, morate na umu imati da spremanje za veliki događaj počinje dok je Sunce još uvek u jeku, jer skupovi se leti obično zakazuju u 19 časova. Shodno tome, otišla sam pod tuš već oko 18 časova. Umotana u peškir stajala sam pred plakarom 15 minuta sa tremom većom nego kada bih išla u neki luksuzni klub. Trebalo je o svemu voditi računa, recimo preuska haljina koja ističe obline bila bi neukusna i ko zna kako bi muška strarija srca reagovala (već su opterećena vrućinama), prekratka bi bila takođe provokativna, pantalone i bluza nisu bile najbolji izbor na temperaturi od plus 40, tako da sam lupajući glavu konačno iz plakara izvukla lepršavu suknju do kolena i majicu na bretele. Trudila sam se da budem lepa, ali ne i prelepa, jer sam želela da svaka starija gospođa bude zanosnija i zanimljivija od mene. Ipak je to bilo njihovo veče, ono koje čekaju po nekoliko nedelja i za koje se neke od njih spremaju i ulepšavaju i par dana unapred.
Mesto zabave bilo je u seoskoj kafani Tri šešira, smeštenoj u samom centru naselja, da nikako ne možeš da je promašiš, ako si na primer penzioner koji dolazi iz susednog mesta prvi put. U salu se ulazilo sa bočne strane, kako i dolikuje kad se organizuju dobre zabave.
Nisam baš bila Tom Kruz iz filma „Širom zatvorenih očiju“, nije mi bila potrebna lozinka, ali sam osećala podjednako uzbuđenje.
Karte koje koštaju 100 dinara prodaju se na samom ulazu u salu, kod vesele blagajnice gospođe Dušanke. To je cena ulaznice, piće se naknadno plaća. (ja sam na primer pelinkovac platila 80 dinara).
Kada sam se pojavila na ulazu, nastao je blagi tajac i pogledi koji su promatrački pokušavali da zaključe ko sam, šta radim tu, da li nekoga tražim, babu, mamu, tatu, tetku… ili sam samo odlučila da se sa njima zabavim, jer zabava nije rezervisana samo za penzionere, već za sve koji žele da se dobro izigraju, dakle bez obzira na godine.
Nakon što sam im rekla da želim da napišem priču, bili su pomalo iznenađeni, ali srećni što će razgovarati sa mnom.
Sala nije bila dupke puna, zbog velikih vrućina. Radile su tri klime, ali je i dalje bilo prilično sparno. Temperaturu su podizali i oni, svojim igranjem uz živu narodnu muziku.
Na penzionerskim zabavama se ne čeka sat ili dva da se telo opusti uz alkohol, pa da se ustane i igra. Niko nema toliko vremena. U njihovim godinama se minuti drugačije mere. Niko ne čeka da se stvore neki specijalni uslovi ili atmosfera. Da se na primer priguši svetlo, jer u salama sa penzionerskim zabavama svetlo je prilično jako svo vreme.
Ovde nema ustezanja, nema vaganja da li igrati ili ne, da li je pravi momenat, nema opterećivanja time kako će izgledati dok igraju, da li im haljina ili pantalone dobro stoje, da li su im pokreti usklađeni, kakve su im noge, grudi, ramena. Na ovakvim zabava toga nema! Ko voli da igra, taj je već nakon petnaest minuta na „podijumu za igru“, opušten, veseo, apsolutno oslobođen svih onih stega koje omladinu često koče da se dobro provede kada izađe u klub.
Uz narodne pesme, starije ko zna koliko i od mene same, oni su igrali kao da sutra ne postoji. Oko muzike, sami za sebe, u paru, zagrljeni svi skupa. Na nogama ili klečeći na kolenima. Bez pravila, govoreći pevaču svoje muzičke želje, a to su na primer „Luckasta si ti“, „Moj Dragane“, „72 dana“ „Nikada se promeniti neću“…
Dok su muškarci uglavnom bili u laganim košuljama, u 90 odsto slučajeva sa raskopčanim dugmadima skoro do pupka, i pantalonama na faltu, žene su ovom događaju pridavale veći značaj kada je outfit u pitanju. Njihove frizure tog dana neretko su pravili frizeri, haljine i bluze birale su se i uparivale nekoliko dana ranije.
Ono što je „otkrivalo“ da je ipak u pitanju penzionerska zabava su litarske flaše kisele vode na stolovima (od alkohola uglavnom pivo sa ukusom limuna), posedele dlake na muškim grudima sa kojih je labavo visila koža, raskopčani kaiševi na sandalama, niske udobne platforme, mokri peškirić za vratom, i više od svega radost, činilo se zbog svega. Zbog same proslave, zbog druženja, zbog toga što im pevač peva pesmu koju su naručili, zbog toga što su im frizure uredne i mirišu na lak za kosu, zbog toga što im je neko rekao lepa si, lep si, zbog toga što na ovom mestu tako dobro varaju godine, zaboravljaju da su udovice ili udovci, zaboravljaju na samoću, zbog toga što još uvek mogu da plešu i da se smeju ko nekad.
Kada sam ih pitala kako se osećaju kada su godine u pitanju, bez izuzetka su odgovarali „kao da mi je 35!“.
„Zbog čega?“
„Zbog toga što nam je duh mlad, zbog toga što smo živeli u mnogo boljem vremenu kada si mogao da odeš gde god, bez straha, čak i stopom, i da svuda budeš dočekan kao rod najrođeniji, što smo živeli lagodno i sigurno, što nismo pričali o politici, i što smo do sada naučili kako treba da se živi.“
„Pa, kako treba?“
„Tako što ćeš gledati napred. Tako što ćeš mirne glave prihvatiti ono što ti se trenutno događa, bez kukanja, jer biće bolje, uvek bude bolje“
Tako su mi rekli.
Jedan od njih, pitao me je šta pijem. Sedeo je sam kraj šanka, u karo košulji kratkih rukava. Rekao mi da izgledam kao devojčica i zaprepastio se kad sam mu rekla da imam 37 i ćerku od dve.
Tada mi je otkrio da se nikada nije ženio, ali i da nije kasno iako ima 67. I sad ima „devojku“ od 44., i mnogo voli da se zabavlja. Izlazi u Novi Sad, Bačku Palanku, ne staje. Voli kad se život kotrlja. Kaje se. Zbog toga što će ostati, uprkos svim ženama, sam i još gore usamljen.
„Usamljenost je najstrašnija stvar koja može da se dogodi čoveku. Kad ostariš važno ti je da imaš nekog ko će da ti skuva kafu, ili kome ćeš je ti skuvati, sa kim ćeš leći u krevet, ko će te pomaziti po licu ili leđima. Seks mi je još uvek bitan, i za sada ne koristim bilo šta za pomoć, kad ne budem mogao, neću ga ni imati“, rekao mi je.
Kada sam ih pitala čega se plaše, odgovor svih njih bio je identičan, iako su mi odgovarali odvojeno, bez mogućnosti da čuju onog drugog.
„Da ne legnem u postelju. Ako treba da odem odavde, daj nek bar bude srčka, brzo, bez mučenja, dok, evo, igram ovde na podijumu“.
Fajront je bio oko pola jedanaest. Četiri sata sasvim dovoljno, kažu.
Odlazili su kući mokrih majica i bluza, sa zaboravljenim bolom u nogama i leđima, raspojasani duhom i jedva čekajući sledeću zabavu, jer ova druženja ih, kako kažu drže u životu.
