Čovečnost – to je ovo!

1
26246

Kada je čovečnost najpotrebnija

BAČKA PALANKA: Iz Subotice, svakog leta, braća Palinkaš, unuci Ilonke i Andraša Palinkaša, provode raspust u Bačkoj Palanci. Radost je obostrana, no ove godine, jedan nezgodan pad za vreme loptanja, učinio je da leto 2017. ostane Antoniju Palinkašu u trajnom sećanju. Baka Ilonka, još uvek vidno uznemirena, priseća se pomenutog događaja:

Hitna služba je posumnjala na prelom čašice kolena

– Antonije je u četvrtak, 3. avgusta, igrao fudbal i pao, udario koleno. U početku nam se nije činilo da se teže povredio, ali kad ni posle izvesnog vremena nije prestao da se žali na bolove, odlučili smo da ga odnesemo u Hitnu službu u Bačkoj Palanci, jer je već bilo prošlo 10 sati uveče. Stariji smo ljudi, i kada smo nosili dečka prema ambulanti, priskočio nam je u pomoć vozač ambulantnih kola i uneo ga u ordinaciju. Lekar ga je odmah pregledao i
posumnjao da je došlo do preloma čašice kolena, jer je ono počelo da otiče. Rekao je da
moramo odmah za Novi Sad na Urgentnu. Očistio je ranu, previo koleno i napisao uput.

Snađite se sami za prevoz u Urgentni centar u Novom Sadu

U to vreme stigla je već i ponoć. Kada sam pitala doktora da li će nas ambulantnim
kolima prebaciti u bolnicu, rekao nam je da nisu u mogućnosti i da treba da se sami
snađemo. Pozvala sam neke svoje poznanike, ali su ili već otišli na počinak, ili nisu mogli
da nam pomognu. Mali Toni je sedeo pred ambulantom i plakao od bolova, a ja sva očajna
pitam taksiste, za koliko dinara bi nas prebacili do bolnice, oni su odgovorili da je tarifa 2.500 dinara i da nas neće čekati da se lekarska intervencija završi. Znači, prebirala sam u glavi, još 2.500 nazad u Palanku, ukupno 5.000 dinara, a ja nemam tih para.

Neću vam naplatiti ništa

Bespomoćno sam stajala pored unuka koji je plakao, kada je stigao jedan taksi. Vozač je
izašao, zgrabio Antonija i pažljivo ga smestio na zadnje sedište, potom pogledao u
mom pravcu i pozvao me da i ja uđemu kola. Kada sam rekla da ja nemam para za put, on je samo odmahnuo rukom i rekao da neće naplatiti vožnju, priča baka Ilonka.

Zoran Grubiša

Događaj dalje priča Zoran Grubiša, taksista:

– Tog 3. avgusta sam radio treću smenu i od jednog mog putnika sam čuo, da pred Hitnom sedi dečak, koji treba da se prebaci u Novi Sad i plače. Imao sam još jednu vožnju i sve vreme sam razmišljao o slučaju. Posle izvršenog prevoza, zamolio sam kolegu da me zameni i odmah sam se odvezao pred Dom zdravlja gde sam video uplakanog dečaka i uznemirene baku i deku, kao i njegovog brata. Okolo su stojali ljudi, sažaljevali se na dete, ali niko se nije ponudio da ga poveze u bolnicu. Nisam oklevao, zgrabio sam dečka, uneo na zadnje sedište i pozvao baku da dođe sa nama, dok su se deda i brat vratili kući.

Dečaku je pozlilo pred Novim Sadom

Celim putem do Novog Sada, Antonije je plakao zbog bolova, a jednog trenutka, pred Novim Sadom mu je i pozlilo. Ja sam stao dok ne dođe sebi, a u međuvremenu sam nazvao Urgentni, gde su mi rekli da je saobraćaj u gradu slab zbog kasnih noćnih sati i da brzo mogu stići na odredište. Kada smo stigli, medicinski tehničari su sišli sa pokretnim nosilima i odneli Tonija kod lekara na pregled.

Konačno osmeh

Kada ga je lekar pregledao, konstatovao je da preloma nema, ali su zato ligamenti
oštećeni. Stavili su mu longetu i gips, spustili ga dole do mojih kola, stavili smo ga u vozilo, i tada, prvi put od kad sam ga video, Antonije se osmehnuo. U tom trenutku i meni, a i baki Ilonki kao da je pao kamen sa srca. Vratili smo se u Palanku negde oko pola četiri – četiri sata, a ja sam nastavio svoju smenu. Ujutro u sedam sam ponovo došao do Palinkaševih da vidim malog, ali on je već spavao okrepljujućim snom, tako da sam sa baka Ilonkom i deda Andrašem popio kafu i otišao na počinak.

Antonije Palinkaš

Pare dođu i odu, pa će se ponovo zaraditi

Na upadicu Ilonkinu, da Zoran nije hteo da primi ni nadoknadu za potrošeno gorivo, humani taksista je odgovorio:

– Pare dođu i odu, pa će se ponovo zaraditi, ali ako jednom izgubite zdravlje, to se teško
vraća. Meni je najveća nagrada upravo taj osmeh malog Tonija, posle lekarske intervencije u Novom Sadu. Mene su moji uputili na takav put, gde sam prihvatio viđenje, da ću uvek pomoći ako sam u mogućnosti, a ako nisam, gledaću da ne odmognem. A kada su deca u pitanju, tu nema oklevanja, njima uvek treba pomoći, pred njima je život, dajmo im zdrave temelje za to. Zato me i čudi što u Hitnoj nisu bili u mogućnosti da prebace dete u Novi Sad.

ČOVEK  (velikim slovima)

Sa Antonijem sam uspostavio jedno drugarstvo, posećivaću ga dok je u Palanci, a ako me put nanese u Suboticu, otići ću i tamo da ga vidim – rekao je na kraju Zoran Grubiša, taksista koji je u jednom trenutku shvatio težinu situacije, nesebično priskočio u pomoć i bio ČOVEK, upravo tako, sa velikim slovima. Kamo lepe sreće, da ima više ovakvih humanih ljudi kao što je Zoran Grubiša, taksista iz našeg grada.



IZVORNedeljne novine (Autor: Šandor Večera)
PODELI
Prethodni tekstAlexandar cosmetics – Najkvalitetnija linija proizvoda za vašu negu
Sledeći tekstU susret 11-tom moto skupu u Pivnicama (INTERVJU)

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here