Volim Karlovce, ali volim i Neštin

2
2994

Doktor za ljude i orijentiring

Orijentacija nije mlad sport, a posebno je popularan u razvijenim zemljama u celom svetu, gde se, osim takmičarskog dela, posebno razvio kao vid korisne rekreacije.

„Orijentiring je sport u kome takmčar(ka) uz pomoć karte i kompasa za najkraće moguće vreme na terenu prevaljuje kilometre, ali i pronalazi određen broj kontrolnih tačaka i to onim redosledom kako je nacrtano na karti“, objašnjava dr Borislav Stevanović, specijalista epidemiolog u penziji, inače jedan od rodonačelnika ovog sporta ne samo u u sadašnjoj Srbiji već poznato ime u orijentaciji i na prostorima nekadašnje Jugoslavije, pa i u svetu.“ Za razliku od atletskog krosa, a on je kod nas u narodu nešto poznatiji, gde se trči u prirodi na obeleženoj stazi određene dužine, u orijentiringu se takmičari kreću po nepoznatom terenu koristeće specijalne karte i kompas. Orijentacijom se čovek može baviti rekreativno i takmičarski od 10 do 65 godina, mada ima i veterana i u poznijim godinama. Ovo je narodni sport, jer nije skup, a od opreme je potrebno imati kompas, a kartu obezbeđuju organizatori takmičenja, i adekvatnu opremu za trčanje u prirodi.“

Doktor Bora, kako od milja Sremci i poklonici ovog sporta zovu Borislava Stevanovića, rođen je 1949. godine u Sremskim Karlovcima. Veli da mu je otac bio oficir JNA, tenkista, a on se opredelio za medicinu, u Karlovcima se oženio, normalno sa Karlovčankom, kao mladić se upisao u Planinarsko sportsko društvo „Stražilovo“. Kada je 1975. godine završio Medicinski fakultet, već sledeće godne zaposlio se kao „staža“ u Neštinu, odnosno počeo je da radi u seoskoj Ambulanti koja je u sastavu Zdravstvene ustanove „Dr Mladen Stojanović“ u Bačkoj Palanci.

I danas se takmiči

Doktor Bora kaže da se i danas takmiči, ali kao veteran, u kategoriji od 60-70 godina, veli, to je klasa „Sport za sve“. Svaki drugi dan trči od tri do pet kilometara uz Dunav od Sremskih Karlovaca, s jeseni po karlovačkim atarima, a s proleća trči na Stražilovo i po drugim delovima Fruške gore.

„Taj period u mom životu, a u Neštinu sam proveo 16 prelepih godina, liči na roman, kao kod pričama Bulgakova, Ibzena…“, ocenjuje doktor Bora.“Tako sam kroz brigu o zdravlju mojih Sremaca, a osim Neštinaca lečio sam i meštane susednog Vizića, zavoleo profesiju za koju sam se opredelio i koju sam radio, a kasnije sam radio u Novom Sadu. Interesantno je da je crkva, odnosno srpski pravoslavni hram u Neštinu posvećen svetim Kozmi i Damjanu, tada je i seoska slava, a oni važe za lekare. U to vreme, odnosno za vreme moga službovanja u ovom lepom selu na obroncima Fruške gore, a na obali Dunava, u hramu je činodejstvovao prota Sava Jovanović. Kad god sam ulazio u crkvu molio sam Gospoda da mi da da uspešno rešim probleme u lečenju dobrih tamošnjih ljudi, da pomogne svakome, mojim pacejentima, pa takmičarima, pa na kraju i i meni samom za „grehe“ iz seoske kafane tada poznate kao „staklara“.“

Doktor Bora uskoro po dolasku u ovo selo osniva Orijentacioni klub „Neštin“, a veli da je to od njega tražio, kasnije njegov kum Sava Vlajković, jer je video da se mladež ne bavi sportom.

„Kada sam 11. marta ove godine u svečanoj sali fakulteta za Fizičku kulturu u Beogradu primio nagradu za životno delo „Zlatni kompas“, pred oči mi je došla ona, sada davna slika kada je Jan Pinđir, predsednik žirija za dodelu nagrade „Jovan Mikić Spartak“ pozvao Vaskrsiju Jugovića, tadašnjeg predsednika Orijentacionog kluba „Neštin“ i kada se dvoranom gimnazije u Sremskim Karlovcima prolomio aplauz. Bio je to najbolji znak da je najveća nagrada u oblasti sporta u AP Vojvodini za 1985. godinu došla u prave ruke. „Neštin“ je, pored ostalog, proglašavan i za najbolji sportski kolektiv u Bačkopalanačkoj opštini. Sećam se da su nam prva tri takmičara bili Duško Stojković, Slavko Vlajković i Sava Aliđukić.

Organizovali smo i tada poznato međunarodno takmičenje „Dunavski kup“ na kome su učestvovali takmičari iz cele Evrope, a dolazili su i iz sveta, na primer, Australije… Osvajali smo brojne medalje i pehare i bili u vrhu u velikoj Jugoslaviji. I onda i sada tvrdim da je ovo izuzetno zdrav i koristan sport, pa čak i za potrebe vojske, odnosno narodne odbrane. Bio sam i selektor Jugoslavije, a 1985. godine kao trener sa istaknutim prvakom tadašnje države Miletom Stevanović branili smo boje naše države na Svetskom prvenstvu u australijskom gradu Bendogu. Pored Mileta, u to vreme bili su i drugi naši istaknuti prvaci i drugi naši takmičari, pravi majsotri ovog sporta, prvaci države, kao što su Todor Aliđukić, Zoran Škorić, pa majstor za kartu Dražen Asak… Ne mogu se na brzinu svih setiti, a i spisak bi bio dugačak.“

2 KOMENTARA

  1. Jedva sam ga prepoznla….Kad sam bila mlada, isla sam u jednu privatnu skolu ….kod Varazdina. Jedne subote pozvali su me i rekli da je jedna grupa iz Srema na kampusu i da su se raspitivali za mene…..dali sam tu…..Otisla sam iz internata do skole (….bila je u jednom starom dvorcu) i tamo me je sacekao Dr. Bora i grupa izvidjaca koju je vodio….Sve moji Sremci…..Jako sam se bila iznenadila i obradovala…..
    Moja mama ga je jako volela kako doktora. Bio je PRAVI za onaj kraj.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here