Velikani Bačke Palanke – Milan Pališaški

0
1773

U Beogradu je 30. jula 2017. godine, prestalo da kuca srce našeg Palančanina Milana Pališaškog, na koga svi možemo biti ponosni. Osećanje ushićenja i ponosa proizilazi iz saznanja, da je svoju zavičajnu pripadnost sa toliko ljubavi isticao, ne zaboravljajući svoje korene, svoju i našu Palanku.

Arhitetka gospodin Milan Pališaški bio je dobitnik mnogih domaćih i svetskih priznanja i nagrada, iz oblasti arhitekture i kulture. Oktobarska nagrada grada Beograda (1986), Oktobarskog salona (1989), Godišnje nagrade (1961) i nagrade za životno delo
ULUPUDS-a (1994), Velike zlatne plakete beogradskog Univerziteta umetnosti (1994). Dobitnik je najveće kolegijalne nagrade za životno delo koju dodeljuje SAS – Velike nagrade za arhitekturu za 1996. godinu i mnogih drugih …

Obavljao je odgovorne poslove na mnogim društvenim funkcijama, dobitnik je nacionalne penzije Republike Srbije, stipendista Fordovog fonda u SAD 1963/4., profesor Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu od 1974-1996. Lično je poznavao mnoge svetske
arhitekte i umetnike, a prijateljovao i družio sa mnogim našim javnim ličnostima iz sveta umetnosti – glumci, slikari, pisci, muzičari: Dušan-Duda Ivković, Mira Trailović, Ljubivoje Ršumović, Predrag Ejdus, Ružica Sokić, Žarko Paspalj, BoraTodorović, Branko Pleša…

Pripadao je najužem krugu Arhitektonske sekcije ULUPUDS-a 1953-2010. godine – M. Belobrk, B. Bon, V. Maksimović, M. Minić, M. Pantović, A. Sekulić, S. Vasiljević.

Milan Pališaški

U okviru grandioznog arhitektonskog opusa ing. arh. Milana Pališakog, je i projekat, palanačkog hotela „Turist“ (danas hotel „Fontana“) i projekat Međumesne autobuske stanice u našem gradu. Autor je i spomenika „Obelisk na nasipu“ koji simboliše borbu protiv vodene stihije 1965. godine, a nalazi se pored dečijeg igrališta kod jezera Tikvara, kao i spomen obeležja kod „Baze Stojaković“, gde je poginula Klara Feješ. Njegovo delo je i enterijer Dečijeg vrtića „Bambi“, poznatog i kao Belo zabavište, izgrađen 1977.

Svoju ljubav prema rodnom gradu istakao je, između ostalog, i donacijom velelepnog mozaika sa likom Sv. Save, Pravoslavnom hramu palanačkom.

Rođen 4. jula 1927. od majke Ane Radojčin Pališaški i oca Radoslava Pališakog u Bačkoj Palanci. Po završetku osnovne škole u Staroj Palanci, i položenog prijemnog ispita, roditelji su ga upisali u novosadsku gimnaziju čiji je pun naziv bio: „Državna muška realna gimnazija „Kralj Aleksandar I“. Po završetku III razreda gimnazije, Milan je nastavio školovanje 1941. godine u „Mađarskoj kraljevskoj državnoj gimnaziji“ na srpskom
nastavnom jeziku koja je za vreme okupacije bila jedina u Vojvodini. Krajem oktobra 1944. godine, završivši VI razred pomenute gimnazije, javlja se dobrovoljno u partizane i bez ikave vojne obuke sa 17 godina odlazi na front. Prvo, vatreno krštenje bilo je u bici na Batini 10. i 11. novembra 1944. godine, kada su se sukobile dve najveće vojske tog vremena ruska i nemačka.

Posle rata, u Novom Sadu završava skraćeni tečaj VII razreda gimnazije 1946. godine, a VIII razred 1947. godine. Po završetku velike mature u Novom Sadu, Milan upisuje studije na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. I pored posleratnih nestašica i neimaštine, Milan je kao učesnik NOB-a bio oslobođen mnogih vannastavnih obaveza, a što je važnije, imao je tetku u Beogradu (majčina sestra), koja mu je uvek bila pri ruci. U ovako ukratko opisanim uslovima školovanja, Milan Pališaški završava studije, diplomira aprila 1953. godine, kod profesora Milana Zlokovića i Rate Bogojevića (diplomski rad „Hotel u Vrnjačkoj Banji“), sa srednjom ocenom 8,8. U godini diplomiranja već je dobio prvu nagradu na opštem javnom anonimnom konkursu za Jugoslovenski paviljon – štand, na sajmu u
Stokholmu – odsek za međunarodne izložbe i sajmove, što mu je ujedno bila prva stručna
referenca, uz još neke radove iz grafičko-slikarske oblasti.

U tom periodu, arhitekta i slikar, Milan Pališaški izlaže svoje grafike i akvarele na XII jesenjoj ULUS-ovoj izložbi, zatim u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ i u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu. Već 1955. godine, Savet ministarstva za prosvetu i
kulturu Republike Srbije, donosi rešenje da se slikaru Milanu Pališaškom, priznaje svojstvo
likovnog umetnika, pravo na socijalno i penziono osiguranje van radnog odnosa, što je
otvorilo put ka profesionalnoj, umetničkoj pa i ličnoj slobodi.

Jedan poslovni uspeh arhitekte Milana Pališaškog može se slobodno svrstati na granici mogućeg ili „verovali ili ne“. Naime, dobio je 1960. godine, sve četiri prve nagrade na konkursu za idejno rešenje Jugoslovenskog paviljona na sajmovima u Izmiru (Turska), Frankfurtu na Majni (Zapadna Nemačka), Stokholmu (Švedska) i Tunisu (u Tunisu).

Poverenje i profesionalni ugled stečen ovim konkursima otvorili su vrata budućim projektima, po stavkama i aranžmanima kasnijih naših paviljona na svetskim izložbama u Tokiju (Japan), Vankuveru (Kanada), Sevilji (Španija) i Brizbejnu (Australija), za ovaj poslednji Milan je uradio samo idejno rešenje.

Početak 1962. godine, obeležavaju dva važna događaja. Život mu ulazi u „mirnu luku“ – u januaru se ženi sa Jelisavetom Mirašević. Početak braka pao je nekako u isto vreme kada je konkurisao za jednogodišnju stipendiju Fordove fondacije. Konkurencija je bila žestoka, jer se prijavilo 129 kandidata iz svih šest Republika. Tročlana komisija institucije za Međunarodno obrazovanje Fordove fondacije iz Njujorka, je pojedinačno intervjuisala kandidate koji su ušli u uži izbor, gde se našlo i ime Milana Pališaškog. Tako je oktobra 1963. godine, sa suprugom otplovio brodom „Kvin Meri“ za Njujork gde su se zadržali do februara naredne godine.

Navešćemo tri Milanova, antologijska dela u domenu arhitekture unutrašnjeg prostora. Rekonstrukcija i adaptacija Etnografskog muzeja u Beogradu, delo za koje je autor nagrađen Oktobarskom nagradom grada Beograda. U korpusu srpske i jugoslovenske enterijerske produkcije, najznačajniji arhitektonski poduhvat je Milanova adaptacija unutrašnjosti Narodnog pozorišta u Beogradu, za koji je autor dobio Veliku nagradu 30. Oktobarskog salona za arhitekturu. Treće Milanovo grandiozno delo je železnička stanica „Vukov spomenik“. Uspešno rešavajući enterijerski problem 46 metara duboke podzemne arhitektonske strukture, autor je objedinio četiri različita komunikacijska nivoa u jedno
funkcionalno i atraktivno arhitektonsko rešenje. Iako potpuno različiti koncepcijski i tematski pristupi unutrašnjoj arhitekturi, ova tri dela predstavljaju najveće stvaralačke domete arhitekte Milana Pališaškog.

Željeznička stanica – Vukov spomenik

Do kraja svog dugog o plodnog života, nije zaboravio svog prijatelja Nikolu Franca, sa kojim je do poslednjeg dana ostao u elektronskoj prepisci, interesujući se za
svoju Bačku Palanku.

Arhitektu Milana Pališaškog možemo s pravom da svrstamo u besmrtne velikane našeg grada.



IZVORNedeljne novine (Autor: Šandor Večera)
PODELI
Prethodni tekstU OŠ „Vuk Karadžić“ uspešno sprovedena radna akcija
Sledeći tekstSa priprema OK Panonija

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here