Milana Panin (1988) iz Bačke Palanke, trenutno živi i radi u Los Angelesu (California)
Depresija i kukanje se uvuklo mladim ljudima pod kožu jer je tako najlakše
Osnovni motivi mog odlaska u inostranstvo su avantura, iskustvo, upoznavanje različitih kultura, izazovi, putovanja, karijera, upoznavanje sebe.
Osnovnu i srednju školu sam završila u Bačkoj Palanci, a nakon toga završila Fakultet za sport i turizam u Novom Sadu i stekla zvanje menadžera za biznis u turizmu. Nisam nikad radila u Srbiji, pa ni aplicirala za nikakav posao, osim nekoliko studentskih honorarnih poslova koji su imali za cilj zaradu za džeparac.
Prvi put sam otišla da radim u inostranstvu u Dohu (Qatar). To je bilo 2011. godine. Radila sam kao stjuardesa u jednoj avio-kompaniji do 2015. godine. Ovde u Los Angelesu sam od 2017. godine. Trenutno radim u Hilton Hotel, na poziciji rotacija front deska (PBX, front desk i concierge) – odgovoranje na telefonske pozive i upućivanje gostiju na razne informacije, odgovaranje na e-mail, rezervacije gostima, izdavanje računa i naplata, check-in, check-out, koordinacija između različitih departmana. Poslom sam zadovoljna. Vrlo je dinamičan i interesantan.
U Srbiju ne želim da se vraćam za stalno. Živela sam u Srbiji preko 20 godina. Za jedan životni vek za mene je to sasvim dovoljno za zadržavanje na jednom mestu. Naravno Srbiju volim i u Srbiju volim da dođem, ali ne duže od par meseci. Najviše mi nedostaju porodica, prijatelji, hrana, način i stil života, kultura.
Nisam strućnjak za ekonomsko stanje u Srbiji, ali ću reći svoje mišljenje. Ono se popravlja polako, ali i želje ljudi zajedno pod ruku s tim. Ljudi što više para imaju sve će biti više načina kako da se i potroše. Ljudi što više imaju, to više i žele.
Smatram da ljudi u Srbiji (Vojvodina) prilično dobro žive, ali toga nisu svesni. Mi nismo država trećeg sveta, ali subjektivan pogled ljudi ne odražava pravo stanje. Depresija i kukanje se uvuklo ljudima pod kožu jer je tako najlakše. Ljudi neće ili ne žele da se bore. Dobar deo mladih, a i odraslih su veliki egoisti i žele nerealne stvari. Kao da nije dovoljno da se ima hrane na stolu, da se izlazi i druži, da se letuje jednom ili više puta godišnje, da se voze dobra kola i što svi u rukama drže tehnologiju najnovije mode.
Mladi ljudi na svim stranama sveta imaju slične probleme kao i mladi kod nas. Nisu mladi Nemci ili Amerikanci puno bogatiji od nas. Žive po sličnim standardima. Većina njih nije nigde putovala.
Kulturološki gledano, mladi kod nas imaju ogroman potencijal, toliko talentovanih i pametnih ljudi nisam nigde videla na jednom malom mestu. Nadam se da će se u narednih nekoliko godina bar nekolicina njih isčupati.
Socijološki gledajući – prilika ima. Ne živimo u 13-om veku i hvala Bogu živimo u slobodnoj zemlji (što opet mnogi ne vide). Naša reč se računa, imamo pravo da glasa i sopstvenog mišljenja.
