Surdepač, parđupan, ožmikur nisu stare turske reči, već nazivi naših dalekih predaka. Mogu li Srbi da izračunaju 16 generacija predaka kao što verujemo? Ili je u pitanju još jedan naš mit.
Kada govorimo o porodičnim istorijama, najdalje obično stignemo do pradede i čukundede. Navrdeda se zvao čukundedin otac, njegov otac bio bi kurđel, a kurđelov askurđel. To su navodno reči koji opisuju srodstvo u Srba. Kurajber i njegova žena kurajbera bili bi tako naši preci iz 14. kolena. Koleno po koleno, došlo bi se do toga da saznamo kako se zvao naš najstariji predak, koji nama dođe Beli orao i njegova žena Bela pčela.
Nema naučne potvrde
„Ti srodnički nazivi su dobar primer nečega što se određuje kao izmišljanje tradicije ili konstruisanje nečega što nema potvrde u izvorima i literaturi. Moj kolega, etnolog Radomir Rakić magistrirao je na temu srodničke terminologije 1969. godine. On u magistarskom radu uopšte ne pominje te nazive. Prilikom objavljivanja rada 1991. Rakić donosi predgovor u kojem uopšte ne pominje da se u međuvremenu pojavilo pregršt novih termina iz terminologije srodstva. Kada se kod jednog serioznog naučnika kakav je Radomir Rakić ovi termini ne pominju, onda je jasno da je reč o nečemu što je nastalo i raširilo se osamdesetih i devedesetih godina 20. veka“, kaže Niškanović.
On podseća da je Milorad Pavić u svom romanu „Predeo slikan čajem“ takođe koristio te nazive i da je i on doprineo širenju toga.
„Postojala je jedna kafana „Čarda na kraj sveta“ u Kovilju na Dunavu. Tu su se skupljali književnici, umetnici, boemi. Ta zgrada bila je oslikana sa svih strana i između ostalog na njoj je pisalo „Ovde su pili vaši deda, navrdeda i redom tako do 16. kolena“. Ko je tad kumovao tim nazivima srodnika nije nam poznato“, kaže Miroslav Niškanović.
E, moj kurajberu
Pošto nazivi zvuče arhaično, lako je poverovati u njihovu autentičnost i istinitost. Od svih predaka, mi smo izgleda zapamtili kurajbera, jer se od svih naziva, u svakodnevnom životu, ne računajući pradedu i navrdedu, jedino on pominje. Naš sagovornik kaže da se pominju rukopisi u Matici srpskoj, u kojima se čuvaju zapisani neki od tih izraza, ali da se za sada još niko time naučno nije bavio.
„Tih izraza u našim rečnicima nema. Askurđel se pojavljuje u Rječniku Vuka Karadžića i ima veze sa srodstvom. Kurđup, kurlebalo, kurajber, to ima veze sa muškim polnim organom i nema vezu sa srodničkom terminologijom“, zaključuje on.
Srbi, narod najstariji
U najslobodnijim razmišljanjima tvrdi se da se srpski rodoslovi mogu pratiti i do 18. kolena, šta bi možda i moglo biti, ali za sada ne postoji naučna potvrda toga. Kada je reč o terminima srodnika, pre Belog orla rodio se Sivi hromi vuk, a početak svega, 18. koleno je Sunce. Mitska, romantična prošlost ili srpska Igra prestola?
„Interes za genealoška znanja prisutan je u svim slojevima društva. Na osnovu dostupnih izvora i građe, po pravilu, rodoslovne tablice moguće je rekonstruisati do sedam generacija, a samo kod Srba kod kojih se duže održala plemenska društvena organizacija u izvesnom smislu do 14, pa i 15. kolena. Grupe amatera i ljubitelja starina, različitog obrazovanja, među njima i naučnih radnika koje možemo zajedno označiti kao poklonike ideje „Srbi, narod najstariji“ teže da stvore neku novu, dopunjenu i bogatiju istoriju. Tako mi sada imamo 18 termina za srodstvo, šta niko drugi nema. To je nemoguće. Posebno nije razvijena srodnička terminologija onako kako se pokušava predstaviti“, kaže Niškanović.
Usmena kultura
On podseća da je većinom naša kultura bila usmena i da su se jedino u Crnoj Gori i Hercegovini, u plemenskim i bratstveničkim organizacijama, i u okviru nje, u kolektivnom pamćenju, sačuvala genealoška znanja koja poznaju pretke i preko 15 generacija, ali ne postoje termini za stepene srodstva dalje od čukundede. On ističe da ovi termini nisu poznati na celokupnom srpskohrvatskom prostoru u svim jezicima koji su nastali nakon raspada Jugoslavije.
Niškanović dodaje da su rodoslovi važni za plemićke familije.
„Kod nas je plemstvo u srednjem veku nestalo sa dolaskom Turaka. Ipak dosta je naših plemića prešlo Turcima i imali su dosta uspeha u vojnoj, državnoj službi. Tako je bilo i u drugima zemljama gde su Srbi živeli, u Habzburškoj monarhiji, Mletačkoj republici, Ugarskoj. U tim zemljama su Srbi u zavidnom broju dobijali plemstvo. Srpske države 19. i 20. veka, iako su imale narodne dinastije, nisu imale institucionalizovano plemstvo. A narodu je bilo važno da znaju četiri, pet kolena unazad“, zaključuje Miroslav Niškanović.
Prvi srpski rodoslovi
Prvi srpski rodoslov napisao je u 10. veku Konstantin Porfirogenit.
„Rodoslovi, kao zasebna književna vrsta, pisani su od druge polovine 14. do kraja 16. veka. Radoslove običnih ljudi imamo u Dečanskim hrisovuljama. Tu imamo popisane četiri generacije dečanskog vlastelinstva. Zahvaljujući naporima generacija istoričara, danas su u velikoj meri upotpunjeni rodoslovi najpoznatijih srpskih dinastija, Nemanjića, Lazarevića, Brankovića, Mrnjavčevića, Karađorđevića, Obrenovića, ali i mnogih uglednih vlasteoskih porodica“, kaže Niškanović.
Pročitaj: Istorijske ličnosti zbog kojih su umrle hiljade ljudi
