Rukometaš zbog nevolje postao konopaš

Pera Bašić je rođen u Tovariševu, a mladost je proveo u Čelarevu.

0
1106

„Ne samo da sam rođen pola milenijuma posle Kolumba, nego istog datuma, 9. oktobra, kad i Mihajlo Pupin, Mika Antić i da ne ređam dalje“, ume i istorijski precizno da svoju biografiju predstavi Pera Bašić (66), koji je rođen u Tovariševu, imao 11 godina kad se s roditeljima preselio u Čelarevo, a Bečejac je već 43 godine.

„A penziju sam zaslužio tačno posle 40 godina i sedam dana rada u samo dve firme, DTD „Hidrorad“ i PIK „Bečej“. Ceo život sam radio kraj vode, tako mi suđeno, jer sam završio Hidrotehnički smer Građevinske škole, učestvovao u kopanju kanala i njihovom održavanju, gradio nove i obnavljao stare ribnjake“.

Iako je najveći deo karijere provodio na otvorenom, a nakon posla se bavio sportom, odlaskom u penziju zadesio ga je hendikep.

„Doživeo sam moždani udar, koji nam je, izgleda, porodična tradicija. Nasledio sam ga od dede i tate, šteta što nisam nešto drugo. Srećom, izgleda da je bio slabijeg inteziteta ili mi je pomoglo to što sam čitavog života bio u pokretu. A i sada sam. Svakodnevno pešačim pet-šest kilometara, pošto živim na trećem spratu, nema dana da bar tri puta ne idem gore-dole, a zimi plivam u zatvorenom bazenu“, ne da se Pera.

Rukometom se bavio čitav život, pogotovo radeći s devojčicama uzrasta od 11 do 15 godina.

„Dvadesetak generacija sam naučio osnovama, a neke su postale i igračice o kojima se, i kad su završile karijeru, s mnogo poštovanja i uvažavanja priča. Recimo, Vera Ilić je toliko volela rukomet da ga je igrala i u 40. godini. Gordana Roganović je bila veliki talenat, ali se opredelila za školovanje i postala priznati etnomuzikolog. Za rukomet je potrebno imati glavu, pogotovo za srednjaka, a ona je to imala. Jasmina Popov je stigla do juniorske reprezentacije Jugoslavije. Ma, bilo je još sjajnih devojaka“, ponosno naglašava Bašić.

Ma koliko da je bio čovek rukometa, za njega tu nije bilo mesta. Neki su pre njega stavili „šapu“ na taj sport i on je morao da traži drugu zanimaciju, pa se prilježno posvetio Radničkim sportskim igrama.

„Bio sam, kao predstavnik PIK-a „Bečej“, u Organizacionom odboru na pet Olimpijada radnika Vojvodine: u Adi, Apatinu, Bačkoj Palanci, Novom Sadu i Srbobranu. Žao mi je što, zbog zdravstvenih problema, neću moći 2019. da budem aktivan na svom bunjištu u Starom i Novom Bečeju. Nekako najviše sam se družio s konopašima u ženskoj i u muškoj konkurenciji. Pravi divovi po gabaritu, ali vrlo osećajni ljudi“, seća se Pera.

Pošto se u sportu, pogotovo amaterskom i rekreativnom, diplome dele na tone, trebalo je krasnopisom nacifrati imena laureta. Bašić je bio kao poručen i za taj posao.

„Svi su mislili da sam u Građevinskoj školi naučio lepo da pišem, ali za sve je zaslužna moja majka. Imala je čudne pedagoške stavove i u detinjstvu nije mi dozvoljavala da koristim gumicu za brisanje, već kad negde pogrešim, iskidala bi list i morao sam sve iz početka. Dan po dan i grešake su nestajale, a ja se vremenom zainteresovao i za krasnopis. Žao mi je što nisam imao priliku da učim pravu kaligrafiju, ali sam samouk nekako skidao goticu i druga pisma da bi slova bila što interesantnija“, zaključi Bašić i ode u redovnu šetnju.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here