Dvojica radnika iz Sivca i jedan iz Sombora, koji su otišli na rad u Slovačku, vratili su se bez ijednog zarađenog evra, a tamo su potrošili i novac ponet od kuće, da im se nađe dok ne prime prvu platu.
Uz to su, u zgradi gde su smešteni gastarbajteri, obojici Sivčanina ukradeni evri koje su pozajmili da bi mogli da stignu do Slovačke i počnu da rade u nekoj od fabrika u ovoj zemlji. Kući su jedva uspeli da se vrate, jer su bili smešteni u zabačenom selu, a žena čijim posredovanjem su dospeli u Slovačku nije odgovarala na njihove pozive za pomoć, nego ih je blokirala i na Fejsbuku, gde su s njom jedino i održavali kontakt.
„Ta žena nam je obećala posao za satnicu od tri evra u fabrici koja proizvodi držače za televizore. Rekla je da se radi šest dana u sedmici po osam sati, a da je omogućen i prekovremeni rad do 12 sati dnevno. Kazala je da ćemo biti smešteni u centru Galante, grada u čijoj ćemo industrijskoj zoni raditi i da ćemo imati obezbeđen besplatan topli obrok. Ubrzo smo shvatili da smo prevareni“, priča Marko Kovač iz Sivca.
Trojica radnika iz Bačke, sa još petoro s juga Srbije, odvezeni su u kolektivni smeštaj u selo Dolni Kotar, 27 kilometara od Galante. U toj zabiti, kako kažu, na njih su potpuno zaboravili.
„Po dolasku u Slovačku primili su nas u agenciji u Galanti, gde su nam kopirali pasoše, ali smo po prepirci, koju smo čuli iza zatvorenih vrata, naslutili da nešto nije u redu. Snimili smo vizitkartu agencije radi kontakta, ali se na naše telefonske pozive posle toga tamo nisu javljali. Pet dana niko nije došao u Dolni Kotar da nas vidi ili da nam bilo šta javi, kao da ne postojimo“, navodi Marko.
Šesti dan su zamolili vozača da ih odveze u Galantu, gde su pokucali na vrata fabrike za proizvodnju sendviča, ali im je rečeno da tamo nema posla za muškarce. Pustili su ih u fabriku za pakovanje telefona i otpustili posle šest sati rada, rekavši da su ostvarili normu za osam sati. Izmakao im je radnički autobus, pa su se do Dolneg Kotara vratili peške, jedva stojeći na nogama. U toj fabrici jedan naš čovek im je kazao da tamo ne može da se zaradi više od 350 evra mesečno.
„Marko i ja smo prethodno radili dva meseca u Budimpešti, pa smo u Slovačkoj mogli da boravimo samo 30 dana, a ljudi su nas tamo upozorili da nam posao i, ukoliko ga dobijemo, za to vreme možda neće biti plaćen, jer primaju radnike na tri meseca. Zbog neizvesnosti i obmanjivanja, odlučili smo da se vratimo kući, a meni ne pada na pamet da više ikad idem preko neke agencije u Slovačku, jer nijednoj ne verujem“, kaže Vitomir Vinaji iz Sombora.
Nije im bilo lako ni da se vrate kući, jer se, kako navode, vozač odnekud pojavio tek kad su od svojih roditelja u Srbiji zatražili da alarmiraju našu ambasadu u Slovačkoj.
