BAČKA PALANKA: Pronašla sam ih u Klubu invalida rada u Bačkoj Palanci. Već u dvorištu prepunom parkiranih bicikala čula se graja. Napolju je kišilo, sivilo se navuklo na nebo, pa su se i oni povukli unutra. Zauzeti kartanjem, šahom, prelistavanjem štampe, nisu me primetili odmah. Tek nakon što sam viknula: „Hoće li neko da priča sa mnom za novine?!“
Ova rečenica je otvorila vrata šegačenju, kikotanju, okretanju glave u stranu, dobacivanju ko bi mi bio idealan sagovornik, ko ume da priča .“Pitaj njega, pitaj njega!“, upirali su prstom jedni u druge. Kada su saznali šta je tema, samo su udahnuli i izdahnuli. Ali sagovornike sam našla.
[wonderplugin_slider id=183]
Pun autobus žena
Kao vozač Dunavprevoza, 75-godišnji Jovan Mičić iz Bačke Palanke radio je 37 godina. Kako kaže nekad je biti vozač autobusa bila privilegija, bio je to dobro plaćen posao. Uz to, nekada su sedišta, sve do jednog, umele popuniti žene. Posebno u vreme dok je radio kao vozač radnika mitrovačke „Celuloze“.
Pa kako ste bilo šta mogli uraditi prikovani za mesto vozača?
Eee, sve sam ja video u svom retrovizoru. Tačno sam znao koja gde sedi, da li mi se smeška, sviđam li joj se i hoće li nešto! Sad mi ne treba nijedna, imam svoju suprugu Jelku sa kojom sam već pedeset godina u braku. Sad kada bih i nešto hteo, više ne mogu, kaže Jovan u šali. Prošlo je to moje vreme!
Beli luk za sjaj
Nekada se ženama prilazilo stidljivo. Glavni aduti su bili lepo ponašanje i lepo odelo. Pred svaki izlazak u „Turist“, glancao sam cipele belim lukom za visoki sjaj. Kreme su bile skupe, a i nisu mogle da postignu isti efekat, priseća se profesor fizičkog vaspitanja u penziji, 76-godišnji Slobodan Bošković.
Sve je bilo drugačije u poređenju sa ovim danas. Nebo i zemlja. Ženama se nekad prilazilo bojažljivo, a danas se gotovo napadaju, dobacuje im se na ulici. Novac i skupa auta nisu bili presudni, jer auta u moje vreme nije toliko ni bilo. Gledalo se lepo odelo. Ja sam, na primer, voleo da nosim mantile. Kod devojaka se cenila lepota i pamet. Nije bilo toliko kafića za izlaske, ali smo se lepše provodili. Izlazilo se subotom i nedeljom u Turist. Pevali su poznati pevači poput Miše Kovača, Kemala Montena, Zorana Kalezića… plesalo se i uživalo. Bilo je i ljubomorisanja, posebno kad bi devojke „očijukale“ sa nekim od pevača. Odlazilo se na igranke i u Domove omladine. Na jednoj strani na klupama su sedeli momci, a preko puta na klupama devojke. I tako smo se gledali. Kada bi mi se neka dopala, prilazio bih joj i pitao je za ples. Moram priznati da sam dobio mnogo „korpi“. Ni sam ne znam zašto. Često su ružniji muškarci osvajali najlepše devojke. Valjda zbog šarma i te neke priče.
[wonderplugin_slider id=174]
Umeo sam i da napišem porukicu na parčetu papira i onda dam konobaru da je odnese devojci koja mi se svidi.
Šta biste napisali?
Pa, da je čekam napolju. Profesor se oženio u 38-oj godini života. Seća se da je supruga volela da nosi ručno tkane haljine i debele kaiševe, nalik pojasevima. Imala je tako tanak struk da sam mogao dlanovima da ga obuhvatim. Sada više nije sa mnom, preminula je.
Žene vole fudbalere
Borivoje Dreković (66) bio je fudbaler „Kabela“, „Mladosti“, „Jedinstva“ i vrlo popularan zbog toga.
Jel’ zbog zgodnog tela?
Ne, zbog para. Nekada su, kaže, fudbaleri bili bolje plaćeni i bolje su se rangirali nego ovi danas. Imali su novac, a žene su to volele. Ja se nisam rasipao, jer potičem iz siromašne porodice. Imao sam dve godine kada su se otac i majka razveli. Niko me nije hteo, pa su me podizali baba i deda i brat. Sve što sam zarađivao, jer sam radio i u firmi „Kabel“, ostavljao sam za „ne daj Bože“. Vremenom sam stekao i dobru poziciju u firmi, pa su mi se žene i zbog toga često „nudile“.
Kako nudile?
Pa valjda da bi sačuvale radno mesto ili ko zna šta. Lepo priđu i otvoreno kažu da se nađemo posle posla negde… Ali mene to nije zanimalo, imao sam svoju porodicu i nisam želeo da pravim probleme. Umeo sam da takvim ženama kažem: „Jedino ako ste lepše i pametnije od moje žene, a to niste“.
Ženu Živadinku upoznao je na klupi ispred bolnice. Njoj su bili operisani meniskusi, a njemu sportska povreda. Venčali su se nakon šest meseci. Privukla ga je svojim poštenjem i „realističnošću“.
Iako smo bili vereni, morao sam je vratiti kući do devet sati. Imala je storog oca, patrijarhalno odgojena, a i takvo je vreme bilo. Izlazili smo u restorane, u diskoteku Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, u hotel Vojvodina… Obišla je sa mnom celu Evropu. Zajedno smo sagradili kuću, dobili sina i ćerku, nikada se nismo svađali, pomagala mi je u svim mojim planovima. Tragično je ovo što danas vidim u gradu. Momak i devojka sede u kafiću ili restoranu i umesto da pričaju, oni gledaju u telefone. To nije normalno. Mi smo sa devojkama pričali o zajedničkim prijateljima, planovima, letovanjima, poslovima… upoznavali smo ih kroz priču i više smo ih poštovali. Doduše, i to je variralo od slučaja do slučaja. I tad je bilo budala koji su tukli žene.
Nekada je bila veća zaposlenost pa nije bilo toliko vremena za bančenja. Kako da izlazim do 3 ujutru kad ustajem u pet na posao, kad se uvek nekom pomagalo na mobama vikendom? Uz to, bilo je manje nasilja, policija je bila efikasnija. Sve je bilo drugačije. A žene… i tad je bilo onih, kao što rekoh, promiskuitetnih. Mogao si da ih prepoznaš po prekratkom miniću, dubokom dekolteu i otvorenom prilasku za sto za kojim sede muškarci. Volele su žene i onda novac.
[wonderplugin_slider id=104]
Na „siromaški način“
Drago Ilić iz Bačke Palanke ima 84 godine i neverovatan šarm. Izbrijan, vidno meke kože koja se odupire starenju. U beloj je košulji na sitne crne pruge, kožnoj jakni nalik pilotskim, sa zimskim kačketom. Obukao je pantalone koje ni po čemu ne liče na „penzionerske“. Trendi su, sa dubokim džepovima sa strane, vojnički fazon.
Ovo ste nasledili od sina?
Ma, jok, uzimaju oni od mene, kaže u šali. Drago je radio u Majevici i Dunavprevozu, tačnije u špediciji kao vozač teretnog kamiona. Proputovao je celu Evropu. U Klubu dobacuju da je bio frajer i vrlo zanimljiv ženama.
Jel’ to tačno?
Skromno potvrđuje i priznaje da je to koristio. Bio je u braku sa Danicom 23 godine. Bila je iz mog sela, Risovac. Tako smo se upoznali. Nije tu bilo nekog posebnog udvaranja. Ona je bila iz sirote porodice. Napravili smo ubrzo svadbu, u kući se proslavilo, nekad se to organizovalo na „siromaški način“. Brak je bio lep, dobili smo tri sina i retko kad smo se svađali. Kad je umrla, ubrzo sam našao novu ženu, imao sam oko 55 godina. Al, to su „najgore“ godine, kaže u šali.
Ne živimo u istoj kući, ona je u Tovariševu, ja sam u Palanci. Viđamo se vikendom. Volimo da idemo na penzionerska druženja. Vrstan sam plesač, ja kad plešem, svi stanu pa gledaju. Niko mi nije ravan!
Gde ste nekad izlazili?
Na crkvene zborove, kad je Ilindan, Petrovdan… Cenile su se poštene devojke, iskrene i vredne, da nisu svadljive i da ne prave galamu, kaže Drago.
Kada sam krenula napolje, svi su se nekako opustili, pa su mi u hodu otkrivali da su nekad majke ili babe vodile devojke na igranke. Da su one umele birati momka za devojku. Ako nisu to radile, onda bi sedele u ćošku i „kao plele“, a ispod oka gledale sa kim plešu ćerke ili unuke, ko im prilazi. Svi su voleli korzo. Sa devojkama se nije „nalazilo“ u gradu, već su momci dolazili po njih, da se jave roditeljima, razmene po koju, obećaju da će je čuvati.
Najvažnija je bila sloga i cilj koji je mahom svima bio isti, da se uzmu, sagrade sebi kuću i poštuju se. Nije bilo „lupanja glave“ oko stvari zbog kojih je danas svi razbijamo. A o tome da li su „leptiri u stomaku još živi i treba li odlaziti od nekoga jer više nema strasti i početne zaljubljenosti“ niko nije ni razmišljao.
