Milan Janić, Mićo Janić, Stjepan Janić, Nataša Dušev Janić, Dragan Zorić, Miljana Knežević, Milenko Zorić. Ovo su bačkopalanački sportisti koji su osvajali medalje na najvećim svetskim kajakaškim smotrama (Olimpiske igre i svetska prvenstva), a svoje prve zaveslaje i kontakte sa kajakom su imali na Tikvari u klubu koji je kroz istoriju menjao svoje ime (Partizan, Sintelon, Tarkett). Prvi na spisku, koji je pokazao da se može i „uhodao“ stazu bio je Milan Janić, najveće ime srpskog kajaka ikada.
U njegovo vreme su mnogi mislili da je osobenjak, samotnjak, buntovnik i borac protiv sistema. Danas, posle 60 godina od njegovog rođenja, kada su mnogi sportski kolektivi prihvatili njegove metodologije rada, kada su i individualni sportovi dobili dostojan tretman i kada su njegovim stopama krenuli neki novi uspešni „kajakaški klinci“, sa pravom se može reći da je Milan Janić bio začetnik uspeha kajakaškog sporta u Bačkoj Palanci, ali i u Srbiji i zemljama bivše Jugoslavije.
Da bi bar donekle dočarali Milana Janića i njegovu ulogu u razvoju bačkopalanačkog i srpskog kajaka, prenosimo deo intervjua koji je Milan dao za list Narodnog sveučilišta u Kardeljevu, gde se sam pripremao za Svetko prvenstvo u Montralu koje se održavalo te 1986. godine.
Pogledaj: Poznati građani opštine Bačka Palanka – MILAN JANIĆ
Pogledaj: Milanovo zlato u Beogradu
Rođeni kajakaš
– Milane, predstavi se!
– Rođen sam 14. juna 1957. godine u Bačkoj Palanci. Sportom sam se počeo baviti u osnovnoj školi. S 13 godina prvi put sam seo u kajak u lokalnom klubu „Partizan“. Sada sam već četiri godine član „Vuteksa“ iz Vukovara. Uvek sam nastupao i takmičio se u kajaku jednosedu (K-1). Da ne bude zabune i dalje živim u rodnom mestu, ali veslam za klub iz Vukovara.
– Kako si se baš odlučio za kajak?
– Po prirodi sam individualac, jedinac. Nikada nisam voleo zatvorene prostore. Volim prirodu, prostranstva i možda tu treba tražiti korene. U Bačkoj Palanci tada nije bilo nekog kvalitetnog sportskog kolektiva. Pojavio se kajak i to je bilo dovoljno da se „skroz zapalim“. Došao sam sa namerom da treniram, a ne da se igram kao što obično biva kada se deca počinju baviti sportom. Od početka sam želeo napraviti nešto veliko, imao sam predosećaj za to.
– Seti se još nekih detalja. Nešto što te i danas vraća na prve korake, odnosno zaveslaje?
– Bile su to besane noći provedene u iščekivanju kada ću ovladati kajakom, znati veslati. Kajak se lako prevrće, veliki je to izazov za dečaka. Ko je bio sretniji od mene kada sam ga „ukrotio“, ovladao osnovnom tehnikom. Uz rad je sve išlo, naravno, i talent.
– Osvojio si brojne medalje i priznanja na raznim svetskim regatama, prvenstvima sveta i Olimpijskim igrama. Domaće i da ne spominjemo. Vratimo se u 1975. godinu i tvoju prvu međunarodnu medalju.
– Da, bilo je to u Rimu na omladinskom svetskom prvenstvu. Bio sam treći i osvojio bronzu. Međutim, to sam doživeo kao poraz i neuspeh. Zašto? U domaćoj konkurenciji nisam imao protivnika. Bio sam neprikosnoven. Taj „bronzani neuspeh“ bio mi je dobra školaza podsticaj i veći i predaniji rad.
[rev_slider alias=“podunavlje-2-„][/rev_slider]
– Jugoslovenski kajak juče, danas, sutra?
– Kajak kod nas ima veoma slab tretman. Ništa se bitnije ne menja i to je loše za kajakaše. Naša je „velika greška“ što smo mi prva generacija koja je vredela i postigla značajne rezultate. Pre nas bilo je nekoliko dobrih kajakaša, međutim oni su se brzo povukli. Nismo se imali na koga ugledati. Optimista sam što se tiče razvoja ovog sporta i uveren sam da će se kajak razviti u veliki sport. Ljudi trebaju shvatiti da to i nije neki skup sport, trebaju shvatiti da ne treba čekati nikakvu pomoć sa neba. Svi koji žive pored vode (reka, jezero, more) imaju mogućnost da osam meseci godišnje veslaju. Ovde u neretvanskoj dolini i tokom cele godine. Iz masovnosti biće i rezultata. To, pre svega treba shvatiti kao veliko zadovoljstvo i gušt. Može nam tu puno pomoći i štampa.
Po novu titulu
– U avgustu je svetsko prvenstvo u Montrealu. Šta i kako? Malo o pripremama, akcijama pre prvenstva, planovima i željama.
– Do sada pređenim jesam i nisam zadovoljan. Teško je raditi kad si sam. Prve godine je tu bilo odlično kada su bili i Mađari. Malo me omeo i ovaj seminar, ali nije mi žao – bilo je to za kajak. Do svetskog prvenstva ići ću na regate u Moskvu, Segedin, Duisburg i Kopenhagen. Sigurno ću voziti na 10.000 metara, a možda i sve discipline. Videću nakon ovih regata. Nikad se ne spremam da izgubim. To je SP i koliko god da sam veliki as, poznavajući ko su mi protivnici, prosto ne verujem da sam toliko puta pobeđivao. Ako budem u top formi verujem da ću se naći na pobedničkom postolju. Dugo godina veslam jednosed, teško je to i iscrpljuje.
– Do kada na svetskoj kajakaškoj pozornici?
– Sigurno ću veslati do olimpijskih igara u 1988. u Seulu. Nakon toga se povlačim. Jedino bih produžio ako u Beogradu budu OI 1992. godine.
– Kada bi ponovo počinjao, da li bi opet krenuo među kajakaše?
– Kajak i samo kajak. Tu nema dileme.
– Vidimo li se sledeće godine?
– Dolazim sigurno. Imam ja i dugoročnijih planova vezanih za ovaj kraj. Nameravam tu graditi i nešto kuće. Videću šta će od toga biti.
Milane, srećno! Čekamo te i dogodine, verujući da ćeš doći bogatiji za novu titulu svetskog prvaka.
Pogledaj: Dve bronze oko vrata Marka Dragosavljevića – INTERVJU (VIDEO)
