Višestruki svetski i evropski prvak u bodibildingu, minulog vikenda je na svetskom takmičenju osvojio sedamnaesto svetsko zlato po redu.
Vremešni Petar Čelik iza sebe ima više od 110 medalja, a takmičenja na kojima je učestvovao ne može ni da pobroji.
Iako se od ljudi koji su u sedmoj deceniji života očekuje da hodaju uz pomoć štapa ili redovno posećuju lekare, naš ovonedeljni sagovornik pobio je sve predrasude u vezi sa tim i jedino što on posećuje jesu pijace sa organskom hranom i teretana.
Nosilac je mnogobrojnih titula i priznanja u zemlji i inostranstvu, ima 68 godina i ponosno ih nosi, a želja mu je da se takmiči i u konkurenciji + 70.
Piše knjigu koja će, kako kaže, donekle biti autobiografska, ali će u njoj biti i opisa nekih događaja koji će biti predstavljeni uz učešće bića poput onih iz grčke mitologije.
Gostovao je u spotovima i televizijskim nastupima novosadske grupe Laboratorija zvuka.
Više od četvrt veka živi u Novom Sadu, gde je radio u Institutu za vitkost “Petar Čelik”.
Kako je došlo do toga da počnete da se bavite bodibildingom i kako pamtite period odrastanja u Bačkoj Palanci?
– Rođen sam 1949. godine, a kada sam bio dečak doživeo sam povredu. Lekari su mi zabranili bavljenje sportom, kao i pohađanje časova fizičkog vaspitanja u školi. Bio sam očajan zbog toga. Čak me je profesor fizičkog izveo pred čitavo odeljenje i rekao da od mene neće biti ništa. Tada sam se zarekao da ću mu dokazati da nije u pravu. Kako nisam izdržao ni trena počeo sam najpre potajno da vežbam, jer su u prošlom veku na bodibildere gledali kao na čudake. Nije bilo jednostavno, jer nije bilo apsolutno nikakvih informacija o tome. Jedino što sam tada želeo, je bilo osnaživanje tela i da budem fizički spremniji. U ruke su nam dolazili časopisi koje smo hiljadama puta prelistavali. Teretana u ovakvom obliku kao danas nije postojala. Radili smo vežbe kojima smo zapravo imitirali napor. Tokom perioda kada sam išao u osnovnu školu, drugar i ja smo pravili tegove od betona. Točkovi od betona su imali manji otvor od veličine osovine, pa smo čekićem pravili prostor za osovinu. Kako je to sve bilo nejednako, tegovi nisu bili stabilni, pa su nam padali na dlanove i bilo je krvi, ali nismo odustajali.
„U prošlom veku su na bodibildere gledali kao na čudake“
Kada ste odlučili da se takmičite i kako je bodibilding tada izgledao?
– Na prvom takmičenju učestvovao sam 1968. godine, u Domu sindikata u Beogradu na tadašnjem Prvenstvu Jugoslavije u atletskoj gimnastici. Pokušavao sam da uvedem naziv bodibilding u Jugoslaviju, ali nije bilo dozvoljeno, jer je reč bila stranog porekla. Nisu mi dali da registrujem klub koji bi u svom nazivu sadržao reč “bodibilding”. Pojam bodibilding uveden je početkom osamdesetih godina. Bilo je dosta predrasuda i niko nas nije ozbiljno shvatao. Sada je to postala svakodnevnica, jer dosta ljudi vežba, i ima dosta takmičara kako u Srbiji tako i u regionu.
Nakon prvog takmičenja i završene gimnazije, odlazite u Nemačku. Iz kog razloga napuštate Jugoslaviju u vašoj 19. godini?
– U tadašnjoj Jugoslaviji prosto nisam mogao da napredujem, jer nije bilo mogućnosti za to. Otišao sam u Nemačku, jer sam želeo da naučim više i da se ozbiljnije bavim bodibildingom. Tamo sam naučio sve što sam kasnije radio. Od proizvodnje i prodaje proteina, organizovanja takmičenja do izdavanja časopisa. Vratio sam se iz Nemačke i želeo svo svoje znanje da iskoristim u Jugoslaviji. Bilo je dosta poteškoća, ali bez obzira na sve pravni sistem u Jugoslaviji je bio pošteniji nego sada. Držali su se zakona, a sada su neka druga vremena.
„Kada bih Švarcenegera pitao o vežbanju, suplementima iIi o ishrani – samo bi se pravio lud“
Trenirali ste s Arnoldom Švarcenegerom i da li ste uspeli nešto od njega da naučite?
– Sedamdesetih godina prošlog veka trenirao sam sa Arnoldom Švarcenegerom, jer je on sarađivao s jednom nemačkom firmom za koju sam radio. Od njega nisam uspeo ništa da naučim, jer je on sebično svaku tajnu uspeha čuvao samo za sebe, ali je srećom bilo drugih dobrih ljudi, koji su mi pomogli. Jedan od njih je bio i Kurt Albinski, moj trener. Međutim, teškoće poput poznavanje jezika I snalaženje po svetu me nisu omele da se decenijama bavim ovim sportom, jer je to moje životno opredeljenje.
– Pre nekoliko godina u konkurenciji seniora na Svetskom prvenstvu u Sloveniji pobedio sam mladiće, i više nego duplo mlađe od mene, zauzevši 5. mesto, a prvi sam bio u kategoriji veterana. Zapravo već godinama pobeđujem I veoma retko budem drugoplasirani. A, što se tiče druženja sa Arnoldom, bilo je intersantno, jer je on sedamdesetih godina bio zvezda među zaljubljenicima u bodbilding, mada nije bio toliko poznat širokom auditorijumu kao danas. O svemu smo pričali, ali kada bih ga pitao o vežbanju, suplementima iIi o ishrani, samo bi se pravio lud. Stručne savete nije nikome davao. Kasnije su nam se putevi razišli i svako je krenuo na svoju stranu.
ZA VIŠE OD 50 GODINA TAKMIČENJA – NI HVALA: „Niko od lokalnih niti državnih funkcionera nikada mi nije čestitao na nekoj od pobeda niti mi je za više od pedeset godina takmičenja pod zastavom Jugoslavije, a kasnije Srbije uručena neka vrsta zahvalnice. Materijalnu pomoć nikada nisam imao i svaki odlazak na takmičenje sam finansirao iz svog džepa, odnosno, pomagali su mi sponzori, a država – nikada“, otkriva nam Petar Čelik.
Osamdesetih godina ste među prvima počeli da se bavite prodajom proteina, štampanjem časopisa… Šta je bilo ključno u vašoj odluci da prestanete da se bavite biznisom?
– Osamdesetih godina sam dosta radio i putovao, a malo spavao.Život biznismena nije zdrav. Upravo zbog takvog načina života, imao sam problema sa zdravljem. Imao sam aritmiju i koristio sam lekove. Kada si mlad, onda želiš mnogo toga, a ne razmišljaš o zdravlju. Međutim, mene je telo opominjalo i odlučio sam da se lečim i da vodim mirniji život. Tako sam se u potpunosti okrenuo sportu i takmičenju. Sada iz ove perspektive, shvatam koliko je čoveku malo potrebno da bi živeo i bio sretan. Naučio sam da budem skroman i da ne ulazim u konflikte sa drugim ljudima odnosno da sebe sačuvam neželjenog i nepotrebnog stresa, kako bih sačuvao svoje zdravlje.
Vaša teretana je jedinstvena po izgledu sprava, jer takvih nema nigde u svetu. Zbog čega je to tako?
– Reč je o jedinstvenim spravama koje sam kreirao samo za sebe.Godine iskustva i potrebe mog organizma navele su me na to da sam napravim sprave na kojima ću vežbati. Nisu možda lepe za oko, ali su veoma korisne, jer uz pomoć njih uspevam da ostvarim ono što želim i uzimam nagrade. Iako sprave koje se nalaze u mojoj teretani nisu poput onih koje ćete zateći u drugim teretanama, one su recept za siguran uspeh, jer pogađaju one mišiće koje treba. Naravno morate ispravno vežbati i voditi računa šta jedete. Sve to kada uzmete u obzir, uspeh je zagarantovan.
„Sprave u mojoj teretani su recept za siguran uspeh – jer pogađaju one mišiće koje treba“
Kada ste poslednji put bili kod lekara i kako kontrolišete zdravlje?
– Kod lekara sam poslednji put bio pre trideset godina. Nemam zdravstvenih problema. Neću sebi da priznam da sam star, ne razmišljam tako. Malo je sebično što ću reći, ali to sam, što sam. To što sam radio nastaviću bez obzira na tuđa mišljenja. Otićiću kod lekara kada ne budem mogao da treniram. Nadam se da to neće biti u skorije vreme. Potajno se nadam i to da ću u svojoj starosnoj kategoriji pobediti na svetskom prvenstvu i kada budem imao 70 godina i više godina. Voleo bih da nekima zadam domaći zadatak. Treniram svaki dan, nekada po sat vremena, a nekada i duže.
U čemu je tajna vašeg uspeha u bodibildingu i kako uspevate da nadmašite vaše vremešne kolege iz inostranstva?
– Industrijsku hranu i termički obrađenu ne jedem i tu je veliki deo uspeha. Obavezno pratim i poreklo namirnica i dajem prednost organskim proizvodima. Redovno pijem surutku, a mešam je i s povrćem. Ona je dobra za izgled i čisti organizam. Jedem povrće, voće, jaja i žitarice. Jedan obrok sastoji se samo od jaja. Jaja biram samo kod onih proizvođača za koje znam da ne hrane kokoške sa hemijskim preparatima. Na Zapadu jedu industrijsku hranu koja je termički obrađena. Ukoliko telo nema enzime iz hrane, troši svoje tokom života i ima sve manje na zalihama, a to utiče na kiselost organizma. To se nadoknađuje samo prirodnom hranom. Istovremeno, često kuvam svinjske nogice zbog kolagena. Kuvam nogice do odvajanja, a konzumiranje toga mi pomaže za obnovu zglobova, jer su moji trenizi naporni. Hrana je najbitnija za zdravlje čoveka. Ukoliko se ne hranite dobro, zdravlje će vam biti narušeno, a treninzi vam neće pomoći. Posle takmičenja ne pravim pauzu, jer se teško vratiti u formu. Prosto ne bi bilo uspeha da nije tako.
U čemu je razlika u bodibildingu iz šezdesetih godina u odnosu na današnji sport?
– Danas se bodibilding oteo kontroli. To više nije sport lepo građenih ljudi, već sport ekstrema. Najbolji takmičari izgledaju da te bog sačuva. Takav trend uveli su Amerikanci. Oni su u svoje vreme doprineli popularizaciji ovog sporta, ali su ga novim trendom ukopali poput grobara. U javnost su plasirali upotrebu lekova koji pomažu razvoju mišića. Tako su od tog divnog sporta napravili poligon za eksperimentisanje na ljudima. Naravno, to je otvorilo tržište lekovima takve vrste. Često odgovaram na pitanje o konzumiranju steroida i uvek pokušavam da ukažem na opasnosti. Mnogi sportisti dobiju akne, visok holesterol, strada im jetra, a ima i smrtnih slučajeva.
„Bodibilding više nije sport lepo građenih ljudi, već sport ekstrema“
Kako vaša porodica gleda na bavljenje bodibildingom?
– Do sada sam imao tri braka i petoro dece, a peto unuče je na putu. Nisam ponosan na to što sam se tri puta razvodio, ali sam presrećan što imam decu i unučiće. Da nemam dece bio bih nesrećan i potpuno neostavren. Najstariji unuk nosi moje ime. Svima ponosno govori da je ime dobio po dedi. Najveću podršku imam od sina, ćerke idu svojim putem. To je život i svestan sam toga. Svi podržavaju moje bavljenje sportom i nemaju zamerke na to čime se bavim. Ne znam da li će neko od unučića krenuti mojim stopama, ali od dece niko se ozbiljnije ne bavi bodibildingom.
Osim želje da nastavite da se bavite boldibildingom, koji su vaši dalji planovi u životu?
– Predao sam zahtev za penziju. Nemam pravo na nacionalnu penziju bez obzira što sam se u ime ove države takmičio više od pedeset godina, jer sport kojim se bavim nije olimpijski. Voleo bih da imam manju bašticu u kojoj bih obrađivao hranu za sebe. To radi moja majka koja ima 92 godine. Mislim da je ona tako dugovečna, jer konzumira hranu koja nije tretirana i non-stop radi nešto u bašti. Po nekom normalnom rezonu, prestar sam da imam decu, ali bih želeo da imam još dece i u tom smislu me zanima zajednički život. Godinama samujem i voleo bih da upoznam ženu s kojom bih imao porodicu. U prošlim brakovima nisam imao vremena da se posvetim deci i porodici, a sada bih voleo da imam dete i sve svoje vreme bih provodio s njim. Buduća izabranica mog srca ne mora biti prvakinja u bodibildingu poput mojih bivših žena, ali bi morala biti lepa na oko, a godine mi nisu bitne.
