Odlučila sam da posetim nekoliko prodavnica polovne robe u Bačkoj Palanci. U svakoj od njih bilo je radoznalih kupaca koji su strpljivo i sa neskrivenim oduševljenjem razgledali pristiglu garderobu, solidarno dovikujući jedni drugima: „Ej, evo ti Zarina majica za 250 dinara, šira je, tebi će sigurno moći!“; „Odi da vidiš ovu bundu, ja sam kupila sličnu prošle nedelje za 900 dinara, odlična je.“
U pauzama isprobavanja garderobe, razgovarala sam sa gazdom jedne od prodavnica. Objasnio mi je da roba stiže iz Nemačke ili Holandije, uglavnom. Da odlazi po nju u Sentu gde je najveći broj dobavljača. Tamo se roba kupuje u džakovima, na kilograme. Jedan kilogram robe kreće se od 8 do 17 evra, ali može biti i mnogo jeftinije, zavisi da li se kupuje roba treće, druge ili prve takozvane „krem“ klase. Nekada su kupovali „mačku u džaku“, što znači da je u kesama bila miks garderoba, i zimska i letnja, i dečija i za odrasle, sve pomešano. Danas je mnogo bolje, jer je roba selektirana.
Cenu ne formiraju pojedinačno za svaki komad garderobe, gledajući da li je u trendu, već
okvirno određuju cenu – saberu i vide da li se sa takvom cenom pokrivaju, zato i kažu da mogu dobro da žive baveći se ovim, zapravo da zarađuju bolje nego u svim firmama u kojima su prethodno radili za minimalac.
Gazde nam kažu da roba ne može da se vraća, jer je polovna i to svako zna pre nego što uđe u radnju. Zato je svi na licu mesta pažljivo pregledaju, da se slučajno ne bi potkrala neka rupica ili fleka. Sertifikat da je odeća hemijski tretirana i ispravna pokazuje im dobavljač od koga pazare robu.
U jednoj od najvećih prodavnica polovne robe u Bačkoj Palanci koja postoji već dvadesetak godina, probala sam nekoliko stvari. Pokazali su mi bunde čija cena se kreće od 1.000 do 1.500 dinara. Bile su to velike, teške bunde. Podsetila sam sebe na Emiliju iz Boljeg života, mada mi ni približno nije dobro stajala kao njoj. Nedostajalo mi je prefinjenosti, priznajem. Dugačka crvena očuvana, moderna i vrlo topla jakna izazvala je salve oduševljenja među prisutnim kupcima. Njena cena je bila oko 1.000 dinara. Farmerice su oko 600 dinara, muški sakoi i ženski vuneni blejzeri oko 500, a majice su neverovantnih 270 dinara. Među garderobom se mogu naći i markirane stvari, kao i one koje su stigle sa etiketom, dakle nenošene.
Prostom logikom i matematikom mogla sam se obući od glave do pete za nekih 2.000 dinara, uključujući i bundu.
„Do pre godinu dana imala sam averziju prema ovim radnjama, ali sam imala drugaricu koja se tamo oblačila. Kad god na njoj vidim neku prelepu bluzicu i oduševim se, ona kaže da je kupila u sekondhendu. Nekoliko puta sam išla u takve radnje, ali nisam ništa našla. Međutim, jednog dana, prolazila sam i u izlogu videla pantalone. Ušla sam. Pantalone su mi bile male, ali sam pazarila dve suknjice za sto dinara. Komad odeće najčešće plaćam od 100 do 150 dinara. Najskuplje što sam kupila je bilo 700 dinara. Volim što je sve u jednom primerku i što mogu da nađem model i boje kakve volim. Svoje najomiljenije farmerke sam platila 200 dinara. Sestriću sam pre neki dan kupila kostim mede za 100 dinara“, priča 37 godišnja Marina.
U „redovnim radnjama“ ne kupujem već godinama zbog svog finansijskog statusa. Šta god da sam kupila u ovim radnjama pokazalo se odličnim i po pitanju cene i po pitanju kvaliteta. Tako sam na primer crvenu vetrovku platila 500 dinara, a nosim je već šestu godinu, pantalone plaćene 300 dinara nosim treću godinu, priznaje Biljana.
„Obožavam sekondhand radnje. U mom slučaju je to kao zaraza. Kupiš jednom nešto za 50 dinara i onda se „navučeš“. Ja na to gledam kao na izazov da za što manje para, kupim što bolju stvar. Budem neopisivo ponosna kada uspem da izgledam kao da sam potrošila mnogo“, kaže 32 godišnja Kristina.
Ana kupuje u sekondhand radnjama iz razloga što smatra da je polovna roba donešena iz Austrije i Nemačke daleko kavlitetnija od novih stvari po buticima. Tamara kako kaže voli da „vršlja“ po prodavnicama polovne robe i smatra da one svojom ponudom mogu prilično da oduševe i kaže da tamo može da nađe i unikatne komade. To je mali beg od današnje uniformisanosti. Snežana i muž, iako rade u stabilnim firmama, imaju zajedno oko 60.000 dinara. To je, kažu, nedovoljno da bi se oblačili u prodavnicama sa novom garderobom, posebno što imaju i dete.
Ušla sam da napravim priču, a izašla sam sa kupljenom vunenom rolkom od 220 dinara, majicom od 250, zimskim sakoom za mamu od 500 dinara i kaputom za muža od 850 dinara. Nisam posećivala ove radnje ranije, tako da je moja začuđenost cenama bila očigledna svima koji su se tog dana našli sa mnom na istom mestu. Iz zabave sam navlačila na sebe bunde, krznene jakne, haljine, zagledala sam, obrtala i sve su to bili prilično očuvani i unikatni komadi garderobe koje nisam viđala u „redovnim buticima“. Verujem da ću se vratiti ponovo.
