Bač­ko­pa­la­nač­ki sto­ma­to­log dr Vo­ji­slav Va­si­lje­vić ima naj­lep­ši vrt u Sr­bi­ji

Ka­da je pre ne­što vi­še od de­ce­ni­je u svom dvo­ri­štu ov­da­šnji sto­ma­to­log dr Vo­ji­slav Vasiljević za­sno­vao po­ro­dič­ni vrt, ni­je ni slu­tio da će mu okuć­ni­ca po­sta­ti te­sna.

Oni ko­ji su po­se­ti­li dom Va­si­lje­vi­ća ka­žu da su ste­kli uti­sak da se na­la­ze u raj­skom vr­tu, po­seb­no što ma­lo ko oče­ku­je da će u Bač­koj Pa­lan­ci vi­de­ti i do­ži­ve­ti ne­što ova­ko le­po. Da je zbi­lja reč o le­po­ti sve­do­če i broj­na pri­zna­nja struč­nja­ka, a 2013. go­di­ne jed­na struč­na re­vi­ja pro­gla­si­la je ovaj vrt za naj­lep­ši u Sr­bi­ji, pa je vr­tlar – sto­ma­to­log do­bio i na­grad­no pu­to­va­nje u Ho­lan­di­ju. Ta­mo se u apri­lu 2014. go­di­ne otva­rao ve­li­ki vrt po­vo­dom tamošnjeg pra­zni­ka Da­na ho­land­ske kra­lji­ce, a pa­la­nač­ki do­ca je i da­nas pun uti­sa­ka. Prošle go­di­ne Vo­ji­slav je do­bio spe­ci­jal­no pri­zna­nje lo­kal­ne sa­mo­u­pra­ve za vrt po ko­me se, eto, pro­ču­la ce­la Bač­ka Pa­lan­ka.

„Naš po­ro­dič­ni vrt pro­sti­re se na 10 ari, a po­de­ljen je u tri ce­li­ne“, po­či­nje pri­ču dr Vasiljević. „Pr­vi, naj­sta­ri­ji deo vr­ta vre­me­nom je pre­tr­peo naj­ve­će pro­me­ne, a za nje­ga kažem da je u ja­pan­skom sti­lu. U nje­mu se na­la­ze bilj­ke kao što je, na pri­mer, ja­pan­ski javor i to ne­ko­li­ko vr­sta, uglav­nom cr­ve­no­li­sti. Do­mi­nant­na je i ru­ska ma­sli­na da­fi­na, vr­lo le­po dr­vo ko­ja ima list vr­lo sli­čan pra­voj ma­sli­ni. U tom de­lu je i ne­ko­li­ko to­pi­ja­ra. To su ve­li­ke bilj­ke či­ja for­ma je do­bi­je­na ra­di­kal­nim ore­zi­va­njem. U dru­gom, no­vom de­lu vr­ta nala­ze se dve ce­li­ne, a u jed­nom de­lu do­mi­ni­ra­ju me­di­te­ran­ske bilj­ke. U cen­tral­nom de­lu, jed­nog od de­lo­va, na­la­zi se ma­sli­na ko­ja je, na­rav­no u ze­mlji. Ove go­di­ne smo, ve­ro­vat­no je­di­ni u Voj­vo­di­ni, iz sop­stve­nog vr­ta bra­li i je­li ma­sli­ne, a na­bra­li smo si­gur­no pre­ko pet kilo­gra­ma. U dru­gom de­lu na­la­ze se dve dve ve­li­ke ka­nar­ske pal­me ko­je su vi­so­ke pre­ko tri me­tra. Ari­zon­ski čem­pre­si u stu­ba­stoj for­mi či­ne ovaj deo vr­ta do­mi­nant­nim i da­ju mu tu ot­me­nu di­men­zi­ju ko­ja pro­stor či­ni ve­ćim. U vr­tu se na­la­zi pre­ko 70 raz­li­či­tih vr­sta bi­lja­ka, po­lo­vi­na je u ze­mlji, a po­lo­vi­na u sak­si­ja­ma.“

Stal­no u ze­mlji ra­stu, po­red osta­lih vr­sta, be­li ša­re­no­li­sni ja­vor, be­la ja­pan­ska vr­ba, pa palma, kle­ma­ti­si, ra­znih bo­ja, a pet vr­sta br­šlja­na, ari­zon­ski čem­pre­si. Sre­br­ne smr­če, dafina, lo­vor vi­šnja, me­di­te­ran­ski lo­vor, ja­pan­ska ja­bu­ka, ma­sli­na… U sak­si­ja­ma su madaga­star­ski ja­smin, hi­bi­sku­si, plum­ba­go pla­vi, bo­gu­mi­le, ca­sia co­rum­bo­sa (se­na od ko­je se pra­vi čaj), dr­va ži­vo­ta, oli­jan­de­ri, va­tre­ni grm…

„Sa ovim bro­jem bi­lja­ka ovaj vrt bi tre­bao da bu­de du­plo ve­ći ali, na­ža­lost, ni­je“, konstatuje Va­si­lje­vić. „Bilj­ke su zbog re­la­tiv­no ma­log pro­sto­ra re­dov­no ore­zi­va­ne da ne bi ra­sle ha­o­tič­no i gu­ši­le jed­na dru­gu. To bi stvo­ri­lo ne­u­red­nu sli­ku sa­mog vr­ta, pa je on za­to kao vrt sa ger­man­skom no­tom gde su for­me stro­go od­re­đe­ne i sve­de­ne. Te­me vr­ta se pona­vlja­ju i da­ju mu di­na­mič­nost, a u ko­lo­ri­tu se iz­be­ga­va ša­re­ni­lost. Bo­je se­zon­skog cveća se me­nja­ju sva­ke go­di­ne. Ipak, uvek je jed­na bo­ja do­mi­nant­na, a pra­ti je jed­na ili naj­vi­še dve kom­ple­men­tar­ne bo­je ko­je po­ja­ča­va­ju efe­kat ove do­mi­nant­ne.“

Vrt sa mi­lion lu­ko­vi­ca la­la

Dr Va­si­lje­vić pred­la­že svi­ma ko­ji mo­gu se­bi da pri­u­šte, a po­tom su još i lju­bi­te­lji vr­to­va i cve­ća, da po­se­te Ho­lan­di­ju i vi­de vrt sa mi­lion lu­ko­vi­ca la­la, ili Ostro cve­ća u Bo­den­skom je­ze­ru. Ili, da lju­bi­te­lji pej­za­žne ar­hi­tek­tu­re po­se­te Dvo­rac u pred­gra­đu Ber­li­na sa vr­tom iz XVII i XVIII ve­ka što je ori­gi­nal, a svi vr­to­vi u Ame­ri­i­ci i Azi­ji sa­mo su ko­pi­je. Odu­še­vljen je par­ko­vi­ma u Kar­lo­vim Va­ri­ma, a ko­li­ko su lju­bi­te­lji pri­ro­de raz­vi­li kul­tu­ru le­pog iz pri­ro­de, na­vo­di po­da­tak da, na pri­mer, u Ja­pa­nu hi­lja­de i hi­lja­de (ma, mi­li­o­ni!) da­ni­ma i me­se­ci­ma če­ka­ju da pro­cve­ta sa­ku­ra, a pre­di­van cvet ja­pan­ske tre­šnje tra­je sa­mo se­dam da­na.

„Sva­ki dan u se­zo­ni ov­de pro­vo­dim po dva sa­ta, a vi­ken­dom du­plo vi­še. Po­ma­žu mi i čla­no­vi po­ro­di­ce, ali sa­mo je­dan, od­no­sno ja, ko­man­du­je. Svi osta­li ko­ji ra­de u vr­tu mo­ra­ju da prate, jer se neo­r­ga­ni­zo­va­nost u vr­tu ne to­le­ri­še. Pre­hra­nu i za­li­va­nje bi­lja­ka ra­dim sam, jer ne sme da se de­si du­pli­ra­nje, što bi bilj­ke uni­šti­lo. Pro­bu­šio sam dva plit­ka bu­na­ra, jer od pro­le­ća do je­se­ni ko­ri­sti­mo ogrom­ne ko­li­či­ne vo­de. De­ša­va se da sak­sij­sko cve­će mo­ram dnev­no za­li­ti i sa 60 kan­ti vo­de, od­no­sno po 30 pu­ta mo­ram ho­da­ti od bu­na­ra do sak­si­ja.“

Sa­go­vor­nik ka­že da po­je­di­ne vr­ste, po­seb­no me­di­te­ran­ske, u uslo­vi­ma na­še kli­me mo­gu da iz­dr­že zim­ske mi­nu­se do pet ste­pe­ni is­pod nu­le, ali sa­mo je­dan dan. Za­to je, ve­li, iz­gra­dio svo­je­vr­snu ku­ći­cu u ko­joj bo­ra­vi pre­ko zi­me naj­o­se­tlji­vi­ja vr­sta, a ku­ći­ca se gre­je na taj način što ko­ri­sti, a to je vi­deo u Ne­mač­koj, gre­ja­če za od­mr­za­va­nje olu­ka. U jed­nom de­lu su i za­čin­ske, eg­zo­tič­ne, me­di­te­ran­ske bilj­ke, a že­lja mu je da na­pra­vi jed­no me­sto u ko­me će i zi­mi bo­ra­vi­ti ci­tru­si, na­randže, li­mu­no­vi… Po­što mu je vrt oko ku­će u cve­ću po­stao tesan uzeo je od op­šti­ne u aren­du par­ce­lu u ne­po­sred­noj bli­zi­ni Bač­ke Pa­lan­ke. Ta­mo je po­sa­dio ma­li voć­njak, pla­ni­ra da i ta­mo ra­ši­ri deo bi­lja­ka iz vr­ta, ali i da na­ba­vi no­ve. Po­čeo je pro­je­kat iz­rad­nje ener­get­ske pi­ra­mi­de ko­ja će gre­ja­ti to­kom zi­me bilj­ke ko­je će bi­ti u njoj. Još je ni­je za­vr­šio, a di­men­zi­je su 8,5 pu­ta 8,5 sa šest me­ta­ra vi­si­ne. Čuo je i pro­či­tao da su ta­kve pi­ra­mi­de, ustva­ri ener­get­ski objek­ti, tač­ni­je stva­ra­ju ener­gi­ju ko­ja mo­že da spa­si bilj­ke ni­skih tem­pe­ra­tu­ra. Da bi ugo­đaj u nje­go­vom vr­tu bio pot­pun ku­pio je dva be­la car­ska pa­u­na ko­je, dok ne oja­ča­ju, od­ga­ja je­dan čo­vek u Ku­li.

„Kao ve­li­ki lju­bi­telj umet­no­sti i este­ti­ke or­di­na­ci­ju u ko­joj ra­dim pre­tvo­rio sam u svo­je­vr­sni umet­nič­ki pro­stor“, do­da­je Vo­ji­slav. „Tu pro­vo­dim do­sta vre­me­na i za­to mi je va­žno da to bu­de pro­stor u ko­me se pa­ci­jen­ti i ja do­bro ose­ća­mo. Pa­ci­jen­ti ko­ji do­đu iz ino­stran­stva prijat­no se iz­ne­na­de, jer oči­gled­no ne­što ova­ko u Sr­bi­ji ni­su oče­ki­va­li. Pred­lo­žio sam i nadle­žni­ma u lo­kal­noj sa­mo­u­pra­vi, ka­da im do­đu de­le­ga­ci­je, na­ro­či­to iz ino­stran­stva, umesto da ih vo­de po ra­znim ja­da­ma i re­sto­ra­ni­ma, ne­ka upri­li­če do­la­zak u mo­je dvo­ri­šte. Tu ima šta da se vi­di, a go­sti će shva­ti­ti da mi ni­smo do­ma­ći­ni ko­ji im nu­de sa­mo hra­nu i pi­će, već i kul­tu­ru. Umet­nost je več­na i stal­na in­spi­ra­ci­ja u svim vre­me­ni­ma i svim društvima. Ni­šta ne mo­že da osta­vi ta­kav uti­sak kao umet­nost i pri­ro­da. Svet je to odav­no pre­po­znao, a na­dam se da će­mo i mi.“