Poslednje stranice novina su nekada bile predviđene za oglase. Kupujem – prodajem, menjam staro za novo…frižider za šporet, staru ženu za novu. Sa razvojem Interneta, iščezli su ovi vidovi oglašavanja. Danas je postalo normalno da viđamo na desetine raznih „oglasa“, koji apeluju na pomoć. Pomozimo Leni, Milanu, maloj Milici… Sve njih veže jedna nesreća – bolest. U takvim situacijama – neretko roditelji, rodibina i poznanici ne mogu da doniraju dovoljno.
To su cifre koje ponekada ne umemo da pretvorimo u domaću valutu, a kamoli da sakupimo na gomilu. Da damo na lečenje. Svaki put se rastužim, naljutim i osetim bespomoćno i bezvredno, kada svhvatim da ljudski život ima cenu. I to preskupu. Toliko puno treba da se izvrši jedna operacija, transplatacija.. – Pa onda iščekivanje, strepnja i strah opet nastupaju. Pitanja poput: Da li je sve prošlo u redu, da li je pacijent prihvatio novi ogran ili nije? Da li je terapija uspela?’ su novi niz muke i patnje i nove glavobolje zadate onima koji pokušavaju na sve načine da pomognu bolesnoj osobi. Oduvek sam bila osetljiva na bolesne, ne u smilu da osetim empatiju, već prosto bih volela da mogu da budem u situciji svima da pomognem. Bolesne da izlečim. Gladne na nahranim. Napuštene da udomim. Tužne da usrećim. Uplakane da nasmejem. I kada je neka situacija krajnje loša i deluje bezizlazno – pokušam na razne načine makar malo da je ublažim. Da gledam sa vedrije strane. Valjda, jer sam po prirodi optimista.
Naivno verujem da su svi ljudi dobri, pošteni, i moralni. To me je nekada skupo koštalo.
Ali kad zapne, nekako, tu se vidi ko je kakav, ko će ti pomoći, ko te zagrliti, ko nasmejati iako ti do toga nije, ko te samo upitati:“Kako si“? Ništa više. Ništa materijalno za uzvrat da dobijem. Topla reč, iskren zagrljaj i osmeh i to pitanje koje sve ređe imamo običaj da postavljamo: „Jesi dobro“? I kao da po difoltu uvek odgovaramo, „Odlično sam“ ili samo „Dobro sam“, iako to često tako i nije. Misli lete na sto strana. Problemi se nižu kao biseri. Brige kovitalju u vazduhu. Crne misli nas preopteretiše. Kičma savijena do poda. Drhtava ruka više ne može ni kafu da zakuva bez da je prospe. Svakome je svoja briga najveća. Usponi i padovi su deo našeg bitisanja. Našeg postojanja. Malo Sunca, malo kiše, malo vetra da šiba po leđima, pa da vidi dokle ko može da izdrži.
Najbolje vrste uvek opstaju, oni manje izdržljivi – osuđeni su na propast. Izumru. I kao da ih nikada nije ni bilo.
Elem, čitam u novinama kako se neke „pevaljke u usponu“, prepucavaju u medijima, čija je torba skuplja, ko je više nula potrošio na sat ili neku drugu budalaštinu. Koja može da košta i 1.000 , ali i 1.000.000 dinara. I nije sporno što sa njihovim novcem rade šta im je volja. Nije dobro to što bolesnim, nemoćnim, siromašnim, ljudima na samrti, takvi bodu oči i paraju uši. Bolje da takve pokondirene tikve, koje ne znaju šta će sa silnim novcem ili prestanu da time iritiraju narod ili da prosto ponekad se sete da budu i humani, nekome pomognu, usreće ga ili učestvuju u njegovom ozdravljenju. Po mogućstvu, da se posle doniranja materijalnih sredstava ne hvale time… Jer mi to deluje nekako kao da si me posr’o. I to onako posred glave. „Hvala ti do neba, dužnik sam ti do kraja života, spasio si me“, ali nemoj molim te okolo da se hvališ, kako si ti eto, veliki čovek.
Pomozi i time pokaži da znaš da deliš, pomogneš i budi sretan što si učinio dobro delo
Ne hvali se da si dobar čovek, da si nekoga spasio. Pusti druge da pričaju o tvom liku i delu. Da oni donoše zaključke.
Isto tako, verujem da bi mnogi na ovo uzvratili kontra pitanjem: „Ali kako svima pomoći, mnogima je ona preko potrebna?“ Svakako da je to tako i da niko od nas nije svemoguć i da može svima da kaže: „Evo ti, nemoj mi vraćati!“ S druge strane, svi kada bi se malo potrudili, kupili jednu majicu manje, dali koliko god da možemo u tom trenutku – učinili bi veliku stvar. Osvrnuti se oko sebe.
Pogledati u komšijino dvorište, ali ne sa namerom da mu crkne krava. Već reagovati na njegov krik
Pomoći mu u nevoliji. Nikada ne znamo šta nas sutra čeka. Bitna je volja i sam pokušaj da nekome hoće da se pomogne, pruži ruka. Ne samo materijalno. Već i duhovno, psihički. Uzgred, sve više počinjem da se uveravam da su pare ustvari nekorisne. Njime mogu da se kupe sitna zadovoljstva, ali dve najvažnije stvari: SREĆA I ZDRAVLJE – nisu potkupljive.
Nema te sume koja garantuje da će bolest se izlečiti i da će nesrećan čovek ponovo biti srećan
Postoji još jedna stvar, koja nam je svima svojstvena. Da ne verujemo da nama nešto loše može da se desi, jer Bože moj – do juče smo bili zdravi. Spolja da, iznutra ne znamo dok ne zaboli. Dok ne jauknemo, dok se ne spotaknemo, ne usporimo malo. I ne shvatimo da treba više da vodimo računa o sebi, a ne samo da jurimo te proklete pare, karijeru, uspeh i moć, avione i kamione.
