Mađarski parlamentarac Endre Bajči-Žilinski, bio je veliki pobornik prijateljskih jugoslovensko-mađarskih odnosa, nepokolebljiv i istrajan borac za kažnjavanje krivaca za žrtve racije u Južnoj Bačkoj 1942. godine i utvrđivanje pune istine o njoj.
Krajem novembra 1944. godine uhapšen je, bez ukidanja imuniteta i osuđen je na smrt streljanjem. Njegove reči bile su: „Mađarska država mora sama, na sopstvenu inicijativu i na vreme, da spere ljagu sa svoje parlamentarne državnosti“, misleći na krvave zločine počinjene tokom racije.
Racijom su trebala da budu obuhvaćena, između ostalih, i mesta Stara Palanka, Gajdobra i Tovariševo. Zahvaljujući pravovremenoj i brzoj intervenciji kod nadležnih okupacionih vlasti, Otmar Reseli i grupa Srba intelektualaca, sprečila je tu katastrofu. Srpska intelektualna elita Palanke, za vreme Drugog svetskog rata, okupljala se u kafani Nemca Rečaija (kuća na uglu današnjih ulica I.L. Ribara i Jug Bogdana), gde su ilegalno slušali radio aparat, jer su okupacione vlasti po ulasku u Palanku oduzele svim Srbima radio-prijemnike.
Kada su na vestima čuli kakve se strahote dešavaju u Šajkaškoj, a naročito da se planira racija izvršiti i u Palanačkom srezu, odmah su obavestili narodnog poslanika Otmara Reselija, proverenog antifašistu i dogovorili aktivnosti za sprečavanje masovnih hapšenja i ubijanja u našem gradu i okolnim selima. Takođe, sličan primer imao je u Nadalju, gde je racija zaustavljena zahvaljujući zalaganju čestitih mađarskih porodica Virag i Fazekaš.
Za sprečavanje racije u Kaću, najzaslužniji su predsednik sela, domaći Nemac Đurika Majer i Mađar Endre Horvat – beležnik. Oni su garantovali svojim životima da u selu nema partizana i da je srpsko stanovnoštvo lojalno mađarskoj državi. Po pričanju grupe Koviljčana, raciju u njihovom selu, koja je trebala da se sprovede 8. i 9. januara 1942. godine sprečio je Lajoš Dunafalvi žandarmerijski narednik u selu, koji je zbog tog dela, kasnije bio proteran iz Kovilja od strane nemzetera i folksdojčera.
„Tera-film“ je 1999. godine, snimio dokumentarnu storiju o ovom dobrom čoveku pod nazivom „Dunafalvi marš“, ističući njegovu humanost i pravdoljublje i tako otrgao od zaborava jedno plemenito delo i njegovog tvorca.
Prema svedočenju Edija Benšagija, u radnji Jevrejina Aleksandra Rozenberga, na Zlatiborskom trgu u Novom Sadu, ubijen je vlasnik i njegova supruga, Mađarica Ilona, kao i njihov trgovački pomoćnik Ferenc Nemet (nije moj rođak), zato što je pokušao da ih zaštiti od krvožednih pljačkaša, patrole žandara i vojnika.
Udovica Jelena Đ. Jovandić, sa stanom u Rumenačkoj 36. u Novom Sadu, 23. januara 1942.godine, tog „crnog petka“, izgubila je u jednom trenu petoro dece.Sinovi, Milorad – 28 godina, Sava – 26, Pavle – 24, Živko – 20 i Bora – 15 godina, ubijeni metkom u potiljak, pred kućnim pragom u dvorištu rodne kuće, na očigled majke Jelene, kasnije su odvezeni kamionom i bačeni pod led na Dunavu.
Neposredno posle oslobođenja, na pitanje predsednika Pokrajinske komisije za utvrđivanje zločina racije, „Koga krivi za smrt svojih pet sinova?“, kratko i mirno je odgovorila: „Za smrt moje dece ja ne krivim ni Boga ni ljude, neljudi su krivi, što moji sinovi nisu živi.“
U petak, rano ujutro, 23. januara, na Svetojovanskom trgu, u kući porodice Mihajlović odigrala se strašna drama. Patrola od dva žandarma i dva vojnika, počela je pretres stambenih prostorija uz grubu primenu sile nad braćom Nikolom i Đorđem, insistirajući da kažu gde se nalazi njihova sestra Marija. Prvo su odgovarali, da je pre nekoliko dana otputovala iz Novog Sada, a kad su udarci kundacima pušaka postali nesnosni, jaucima ili ćutanjem, izbegavali su odgovor. Tako krvave i isprebijane isterali su ih iz kuće, ne dozvolivši im da se obuku, iako je temperatura bila 25 stepeni ispod nule, te u donjem vešu i uz batinanje sproveli u kasarnu, u ulici Vojvode Bojovića.
Pogledaj: Heroina Apolonija Laubert (1)
Pogledaj: Heroina Apolonija Laubert (2)
