Nošnja je kod Slovaka uvek bila nosilac – simbol tradicije, određivala je socio-ekonomski status, bračni status, starost i pol, za svako slovačko mesto ili kraj vezivala se i specifična nošnja. Ta specifičnost ogledala se u korišćenju određenih krojeva, tkanina, ornamenata, u bogatstvu kolorita, kao i u propratnim ukrasnim detaljima i nakitu.
Jedan od čuvara tradicije je i Julijana Rajčan, ima 74 godine i živi u Pivnicama. Dok se nije udala, živela je na salašu, koji je bio udaljen od sela 6 kilometara. Do škole je pešačila, a nakon škole je pomagala roditeljima oko poslova na salašu i njivi.
„Kada sam išla u školu, vratila bih se i odmah bih u ruku uzimala motiku“, – seća se Julijana. Celog života se bavila poljoprivredom, i kada se udala držala je sa mužem krave, svinje, odlazila na njivu, a kada je prestala da ide na njivu počela je da se bavi jednim lepim zanatom, a to je šivenje nošnji.
Počela je na taj način što je najpre šila unukama, koje su igrale folklor. Julijanu jako zanima folkor i sve vrste nošnji. Uvek kada je na televiziji neka smotra i gde se može videti narodna nošnja, ona sa oduševljenjem gleda. Što je starija nošnja to joj se više sviđa. Šivenjem se bavi već trinaest godina. Vrste nošnji, koje je šila su narodna nošnja pravljena od kašmira, plisirane suknje, suknje sa šlingerima i suknje koje se nose ispod.
„Znamo da slovačka nošnja podrazumeva da žene nose po nekoliko sukanja. Najlepša je ona koja se vidi. Ali najzanimljivije su one ispod. To su jako tvrde suknje. Jako ih uštirkamo, pa ih tako mokre peglamo da bi bile čvrste i lepo stajale“, govori Julijana.
Šila je takođe nošnju dečiju i muške košulje. Počela je svake zime da oblači i lutke. Lutke imaju na sebi nošnju, koja se nosila svakodnevno za poslove, ali takođe i za svečane prilike. U poslednje vreme Julijani je oslabio vid, tako da se manje posvećuje šivenju, ali pre je i vezla, štrikala. Šivenje nošnji je naučila od svoje majke. Majka joj nikada nije davala da odmah šije, ali prvo je morala da nauči da kroji materijal te je kasnije prešla na šivenje.
Počela je da šije odeću za svaki dan, a kada se udala kćerki je šila i svakodnevne stvari, takođe i nošnje za folklor. Kada je šila u krugu svoje porodice, njen rad se mogao videti na raznim smotrama. Ljudima se svidelo, rad o Julijaninom šivenju se pročulo među meštanima, te su dolazi kod nje sa materijalom da i njima sašije po porudžbini. Kada je imala vremena pored svakodnevnog posla nalazila je vremena i za nošnje.
Ne bi mogla Julijana da prebroji koliko radova je do sada napravila. Materijal je koristila stari od svoje majke i bake, koji je imao preko 100 godina. Nikada nije merila, koliko joj vremenski treba za šivenje jedne nošnje. Kada je imala vremena uzimala je iglu i konac u ruke.
„Kada se suknja sašije, mora lepo da se ispegla da bi dobila svoj željeni oblik. Za šivenje su mi potrebne zdrave ruke, igla, konac, mašina i na kraju pegla kada je suknja sašivena. Šijem i na mašini, ali dosta toga treba raditi i ručno. Najbolje je po danju raditi. Ovo je jedna lepa zanimacija, volim ovaj rad, dok sam ja živa moji radovi su ovde, a kasnije će naslediti moji najbliži. Lutke su mi putovale i u Slovačku, jedna ukrašava Maticu Slovačku. Svaki čovek treba da ima neku zanimaciju. Ovo je moj hobi, koji radim sa ljubavlju“, govori Julijana, koja je jako bogata žena jer pored dvoje dece, kćerke i sina Julke i Števa ima i petoro unučadi Janu, Vlastu, Jurka,Stevana i Timoteja i jednog praunuka Ivana.
