Pre nekog vremena sam imala slučaj jednog deteta, koje je zbog nediscipline izbačeno iz škole. Njegovo negativno ponašanje je puno protivurečnosti. Sa učiteljicom je ljubazan, a zatim psuje iza njenih leđa nazivajući je pogrdnim imenima; pomaže na kontrolnom drugu iz klupe, a zatim ga ugrize do krvi. Donosi novine kao staru hartiju u školu, ali namerno pokida mrežu od koša na terenu za fizicku aktivnost. Svi načini izražavanja ljubavi ovog deteta svode se na uništavanje.
Rođen je u sedmom mesecu trudnoće, a sisao je do petnaestog meseca. Kada je imao 20 meseci rodila mu se sestra. Majka, jedna vrlo razdražljiva osoba, ne voli mnogo dečake. Zbog toga su ga često tukli i kažnjavali. Njegova ljubav prema majci izražava se na način koji zaista zahteva i fizičko izražavanje. Kada je ljubazan sa njom, prilepi se uz nju „kao pijavica“, sa zatvorenim očima, baš kao bebe koje izražavaju zadovoljstvo što sisaju. U ovom slučaju, porasti znači izgubiti majčinu ljubav. Ona će mu oprostiti što je dečak samo ako ostane njena beba. Prema tome, za njega je opasno da raste.
U pomenutom slučaju, problem je, između ostalog nastao kao posledica rođenja sestre. Rođenje u porodici predstavlja „novost“, koju dete manje ili više ne očekuje, pa stoga svako dete oseća probleme adaptiranja prema toj „novosti“, reagujući bilo bekstvom (tada se radi o stavu bebe), bilo ponašanjem koje ne odgovara kalendarskom uzrastu. Treba razlikovati decu koja nikada nisu izašla iz stadijuma bebe i decu koja se zbog određenih teškoća vraćaju na ponašanje koje odgovara ponašanju bebe. I jednima i drugima se može i treba pomoći.
Posle rođenja mlađe sestre
Doroteja je petogodišnja devojčica. Ona noću piški u krevet, sisa prst, plače zbog najmanje sitnice, neće da se odvoji od svoje majke. Doroteja ima sestru od 18 meseci. Otac je iznenađen takvim njenim ponašanjem i sve manje na nju obraća pažnju. Majka, iako to svesrdno želi, ne uspeva da joj pomogne.
Dakle, porodica je srećna, sve teče uobičajenim tokom, ali Doroteja u njoj ne može da nađe svoje mesto. Pri rođenju mlađe sestre, roditelji su smatrali da je ispravno da je pošalju kod bake na selo. Pri povratku zatekla je u kući bebu, svoju mlađu sestru, na čije prisustvo nije uopšte bila pripremljena. Doroteja nije reagovala agresivno, ali je postala tužna, povučena i potpuno vezana za majku.
Na psihološkom savetovanju konstatovali smo da se Doroteja nalazi između želje da poraste i želje da se ponaša kao beba kojom se svi bave i obasipaju je pažnjom (ali ona više nije tako mala). Između te dve krajnosti postojala je „ona“, koja nije znala na koju će stranu i kako da se ponaša. Osećala je krivicu zbog svojih osećanja prema maloj bebi, koja je u isto vreme imala izvesnu notu agresije, a u isto vreme ona je bebu volela i bìla na nju ljubomorna. Nije više sama znala šta želi a šta ne. Porasti, za nju je značilo nesigurnost, nesigurnost koja se intenzivirala ukoliko su roditelji na tome više insistirali. Zbog anksioznosti i strepnje, obično bi odreagovala neadekvatno. Da bi napustila sliku majke, uz koju je ostajala „beba“, bila joj je potrebna suprotnost – slika jakog, snažnog oca, kome bi se približila. Ali otac se nije mnogo interesovao za nju. Voleo bi više da se rodio dečak. Sa njim bi znao da se ponaša, kako sam kaže.
Roditelji su mogli da spreče da dođe do ovakvih problema, da pri rođenju bebe nisu zahtevali od devojčice da se ponaša kao odrasla. Nije trebala biti odvojena od roditelja, kada je beba stigla u kuću. Sve to je u ovom slučaju izazvalo ljubomoru i osećanje napuštenosti. Bilo je potrebno prihvatiti ponašanje male Doroteje uz prihvatljiva objašnjenja i ponašanja koja bi dovela do razrešenja situacije (beba uopšte nije posebno interesantna i ne mora se biti takav kao ona da bi te ljudi voleli, itd….)
