Cilj mi je da predstavim ono što izumire

INTERVJU: Petar Dešić

0
986

Fotografije čuvaju uspomene, beleže trenutak i zahvaljujući njima možemo da ovekovečimo neke nama važne događaje. Često govore više od reči. Njihov značaj je i u tome što nose obeležje vremena u kome su nastale, ali svakako da postoje i vanvremenske fotografije. Kada govorimo o fotogafijama za sva vremena i o onima kojima nije potreban nikakav propratni tekst, možemo reći da je u pitanju čista umetnost.

Petar Dešić

Upravo su ovakve fotografije Petra Dešića koji ima smisla da zabeleži trenutak i na čijim fotografijama možemo da osetimo emociju. Njegove fotografije definitivno govore same za sebe i retko koga ostave ravnodušnim.

Petar Dešić rođen je u Bačkoj Palanci 1981. godine. Sa porodicom je, zbog prirode posla njegovog oca koji je bio građevinski inženjer, živeo u Bosni, Dalmaciji i u Kninu, odakle su se nakon vojne akcije Oluja vratili u majčino rodno Čelarevo. Završio je gimnaziju u Bačkoj Palanci i diplomirao hemiju na Tehnološko – metalurškom fakultetu u Beogradu.

Čelarevo – Dunav, šuma, priroda

Ljubav prema fotografiji rodila se pre šest godina kada mu je zet poklonio svoj foto aparat, jer je on kupio novi. Petar kaže da je u to vreme već završio fakultet, posao nije imao, pa je imao dosta slobodnog vremena.

„Volim prirodu, posebno Dunav, tako da su i na mojim fotografijama u početku bili naturalni motivi. Dosta vremena sam provodio na Dunavu kao plivač, pa bih posle plivanja uzeo aparat i obilazio dunavske plaže i rukavce, a posle izvesnog vremena sam krenuo i u jednu šumu blizu Čelareva. Dunav i ta šuma su mi uvek bili inspirativni i obilazio sam ih u svako doba dana, od izlaska do zalaska sunca. Prvo fotografisanje ljudi bilo je na ulicama Beča. Tamo živi jedan moj prijatelj i odlazio sam u Beč nekoliko godina svakog oktobra.“

Čuvar slovačkih običaja

Petar već nekoliko godina fotografiše Slovake širom Vojvodine. Svojim fotografijama oživljava čak i neke zaboravljene slovačke običaje i na taj način čuva tradiciju i baštinu jednog naroda. U početku ni sam nije bio svestan ove svoje misije.

Kada je obišao i zabeležio svaki kutak prirode koja okružuje Čelarevo, počeo je da obilazi i okolna mesta, gde je mislio da može pronaći nešto zanimljivo za fotografisanje. Jednom prilikom, dok je fotografisao u Franjevačkom samostanu u Baču, prišao mu je tadašnji katolički sveštenik iz Selenče, Marian Dej. Nakon kraćeg razgovora, sveštenik ga je pozvao da u nedelju fotografiše njihovu misu.

„Bio je praznik Duhovi, bilo je puno ljudi u crkvi. Starije žene su bile u nošnji, motiva i inspiracije је bilo na pretek, za mene je to bilo nešto novo. Sama misa, puno ljudi, selo u koje prvi put dolazim – bio je to pozitivan šok za mene. Nakon objavljivanja tih fotografija na facebooku dobio sam dosta pozitivnih komentara od bliskih prijatelja, tako da sam imao želju da odem još koji put u Selenču. Spontano sam upoznavao ljude i širio poznanstva. Uvek je bilo šta da se zabeleži. Neki verski praznik, zvonarka iz crkve, starinska slovačka kuća. Upoznao sam etnologa Patrika Raga, koji je našao devojku koja će obući slovačku venčanu nošnju, Jana Čapelju koji ima svoju Etno kuću i zaista dosta ljudi koji su mi izlazili u susret. Posle dosta vremena provedenog u Selenči, moj prvi iskorak u neko drugo mesto bio je odlazak u Padinu i ubrzo sam shvatio, da ako hoću neku etničku zajednicu da fotografišem, da je to ogroman posao i da se tome moram posvetiti i odlučio sam se na taj korak. Inspiracije je bilo na pretek, ali i ozbiljnog posla.“

Do sada je Petar obišao 25 mesta u Vojvodini, takoreći sva mesta u kojima žive Slovaci i snimio preko hiljadu fotografija. U međuvremenu je fotografisanje postalo ozbiljnije, počeo je i da režira, zavisno od toga šta se dogovori sa ljudima iz određenog mesta. Njegove fotografije verno dočaravaju trenutke i običaje iz života Slovaka u Vojvodini. Fotografisao je krštenja, uskršnje običaje, berbu grožđa, kukuruza, ljude sa domaćim životinjama, ljude u crkvi…

U opštini Bačka Palanka Petar je fotografisao u Silbašu i nekoliko puta u Pivnicama

„Silbaš, kao i Pivnice su deo mog projekta da fotografišem sva sela gde žive Slovaci. Tražeći nešto autentično slovačko u Silbašu, stupio sam u kontakt sa Milinom Sklabinski. Ona mi je izašla u susret da se fotografiše njena Etno kuća, a njena majka je obukla jednog dečaka i devojčicu u narodnu nošnju. Etno kuća u Silbašu izgleda prelepo i urađena je po svim standardima, a nošnja izgleda kao da je juče sašivena. Osim te kuće obišao sam i jednu stariju gospođu i još jedan stariji bračni par.

U Pivnicama sam bio tri puta. Prvi put gospođa Katarina Tir oblačila je svoju unuku i njenog momka u pivničku venčanu nošnju, a fotografisao sam i celu porodicu Tir. Drugi put mi je Ana Valašekova, predsednica udruženja žena organizovala „žene sa guskama“ – starije žene u nošnji sa guskama i jedna devojčica u autentičnom dvorištu, rekao sam šta hoću i Ana mi je to obezbedila. Treći put sam bio jesenas. Janku Mernjiku, koreografu dečijeg ansambla predložio sam šta sam zamislio i on mi je našao ljude, lokaciju i obezbedio konje. Ovog puta je bila u pitanju berba kukuruza, naravno na način kako se to nekada radilo.“

Da li je nekome u tvojoj okolini bilo čudno tvoje interesovanje za tradiciju i običaje Slovaka, s obzirom da ranije nisi imao nikakav kontakt sa njima?

„U početku je većini ljudi bilo čudno, i Srbima i Slovacima, sada više ne.“

Obišao si sva mesta u Vojvodini u kojima žive Slovaci, da li imaš u planu da fotografišeš i pripadnike drugih nacionalnih zajednica, odnosno kakvi su dalji planovi?

„Od slovačkih mesta ostali su još Boljevci i Slankamenački Vinogradi, koje ću svakako posetiti. Počeo sam da sarađujem sa mađarskom etničkom zajednicom. Glavna inspiracija su mi sela Bogojevo i Doroslovo, a obilazim i Banat. Sa istim entuzijazmom predstavljam i Mađare, ali pošto su Slovaci moj prvi veliki projekat, ta tema mi je ulaznica za sve ostale projekte. Planiram da do kraja 2018. zabeležim život Mađara na ovim prostorima, cilj je isti – predstaviti ono što izumire. Sudeći po dosadašnjim fotografijama, dosta se razlikuju od onih što sam radio sa Slovacima, svako ima svoju autentičnost. To je što se tiče rada na terenu, onaj drugi deo je promocija slovačke kulture kroz fotografije koje će biti na izložbama. Piše se projekat za fotomonografiju, da li će se to ostvariti ne zavisi samo od mene.“

Petar Dešić nije našao posao u struci, ali definitivno je otkrio svoj talenat. Za njegov rad čulo se i izvan granica naše zemlje, bio je na razgovoru sa direktorkom Kulturnog centra u Bratislavi.

Do sada je imao samostalnu izložbu u Kisaču. Početkom decembra izbor njegovih fotografije bio je izložen na predbožićnom prijemu u Ambasadi Slovačke u Beogradu. Ovog meseca biće otvorena izložba u Kulturnom centru u Novom Sadu, koja će se nakon toga preseliti u Narodni muzej u Pančevu, a zatim u Golubac. U toku su pregovori sa muzejima iz Slovenije i Crne Gore, jer je stupio u kontakt sa kustosima koji žele da mu pomognu.

Petar je otvoren i raspoložen za saradnju sa ljudima koji su voljni da mu pomognu oko organizacije izložbi. Mi mu želimo puno uspeha u njegovom daljem radu i planovima, a svakako mu se zahvaljujemo na vremenu koje nam je posvetio.

 

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here