Listajući današnju štampu, prebacujujući TV-e kanale, shvatila sam da kod nas postoje tri ličnosti koje iskaču iz frižidera. Da ih doživljavam kao članove porodice, koje avaj, nikako ne mogu da svarim, jer o njima putem medija bukvalno se inofmišem o svemu.
Zamislite muževljevu sestru, koja se u sve meša, samo priča, a vi hteli to ili ne morate da je slušate. E tako je je i sa televizojom, samo što kanal možete da prebacite ili ugasite vaše prijemnike. Mnogo je teže sa sestrom. Problema ne bi bilo da oni imaju šta pametno da kažu. Imam utisak da tekst, obećanja i baljezganja, samo vrte u krug, a da se po kravati i odelu može naslutiti da nije u pitanju isti povod kojim se oni oglašavaju. U glavi mi reči pesme: „Opet novi izbori, opet nove laži, što su rekli jučer, to više ne važi…“. Ima istine u pesmama, više nego u njihovim obećanjima i parolama biće bolje.
Za nestašicu goriva ne znam, koje je po ko zna koji put poskupelo, jer je moj prirodni energent nepresušiv.
Sve lako na papir pretočim, sve moje misli, nadanja, očekivanja, stahove uvek stavim na papir i tako mi nekako uvek bude lakše i lepše u životu. Papir mi je najbolji drug, a olovka drugarica. Oni se na mene ne naljute, trpe sve, ne pitaju ništa, samo „slušaju“, ne moram da im se pravdam, da ih lažem, imaju sve crno na belo …
Svi što vire iz naših frižidera i nečije guzice, makar nekada bi se mogli setiti parole: „Sa jelom treba stati kad je najslađe.“ Jer dovoljna je samo jedna veća porcija i jedan zalogaj više ,koji će dovesti do ometanog varenja. Nakon toga sledi faza trovanja organizma i povraćanja.
Osetim da su me mediji zatrovali sa svih strana, stoga odlučih da ih svedem na minimum.
Tek do te mere da utolim svoju novinarsku glad. Pa ne moram uz prvu jutarnju kafu da slušam samo sranja, od kojih će me odmah glava zaboleti. Osećam zeđ za nečim pitkim i bistrim. Nažalost, sve što čujem i vidim je nejasno, mutno, nedefinisano, zavijeno i maglovito. Ali zato su nam već unapred jasno odredili put kojim treba da idemo, put koji se čini lakšim.
No, neću da pratim tuđe otiske stopala, samo da bih bezbedno stigla do cilja. Pre ću ići putem kojim se ređe ide , samo da u širokom luku zaobiđem onaj u kom ne vidm ni dašak smisla.
Od vajkada su nas morile raznorazne more, kačili novi zakoni, razarali ratovi i ubijala nemaština. Jedina razlika je što naše umove u velikoj meri opteretiše. Ukoliko rak sa mozga metastazira i na druge organe, preti da nam celo telo oboli. Ne dozvolimo da nam drugi kojima glava služi samo sa šišanje, isperu mozak. Kreirajući svoje programske šeme, kreiraju naše živote. Radeći na svojim tzv. Košuljicama, nama oblače košulje one što se kopčaju nazad, pa pravac svi na psihijatriju.
S druge strane i čovek je prevrtljivo biće.
Čuje ono samo što mu uhu prija i vidi ono što mu oku godi. Sve lako prebaci na svoju vodenicu. Okrene priču u svoju korist. Lako je žaliti se na niska primanja, a bez griže savesti živeti na roditeljskoj grbači. Lako je imati rešenje za tuđe probleme, a svoja „gurati pod tepih.“ Lako je biti vickast na tuđ račun, a na svoj biti lako uvredljiv. Lako je razbacivati se tuđim novcem, a svoj držati u slamarici. Lako je pametovati glupljima od sebe, a ostati bez reči pred pametnijima. Lako je sirotinju gađati kavijarom, a od nje krasti. Lako je kurvi odgovoriti, a pred sopstvenom ženom ćutati. Lako je koračati u tuđim cipelama, a svoje od blata i gliba nikada ne očistiti…
Pitanje koje je petogodišnja devojčica postavila svojoj majci, ošinulo me je kao hladan tuš, onako nenadano. O njemu razmisljam otkako sam se vratila danas sa bebom iz šetnje. Da nije imala kikice u kosi, mio dečiji glas i lizalicu u ruci, pomislila bih da se radi o odrasloj osobi. Majka ju je nemo pogledala i brzo vratila u realnost, ne dozvolivši da se saplete na prvoj prepreci. Iako mi na oko nije bila simpatična, njen odgovor: „Ti si moj smisao“ omekša mi ovaj ledeni breg u grudima .
Svi bi imali drugačiji odgovor. Neki ne bi imali smisla. I upravo zato smisao nema jasnu definiciju, kao sto je recimo ima Pitagorina teorema. Kada bi svi umeli da opipamo i definišemo subjektivni osećaj smisla bili bi srećni i zadovolj(e)ni do kraja zivota. Baš kao što biva u bajkama.
Pogledah u svoj smisao koji spava u kolicima, prekstih se ispred crkve za zdravlje.
Obećah sebi da ću svoj smisao negovati, maziti, paziti, zalivati isključivo ljubavlju, basipati pžznjom i kupovati poljupcima, grliti rukama. I da što obećam to i ispunim. Ako mi mozak ne otkaže i ne izlapim, što bi moja baba rekla:” Budem li ove pameti”… Trudiću se da svojoj deci, ne iskačem iz frižidera, ali da znaju da uvek mogu da iskočim, uskočim i priskočim ako me zovu u pomoć.. Ne da kao gore opisani, uglancana im serem, lažem, pametujem, lažno morališem i obećavam.
