Прослава Нове године је у СФР Југославији посебан значај почела да добија после Другог светског рата, када се покушао сузбити значај православних празника, па се тако бунт православног становништва усресредио на прославу до тада мање религијски популарне Нове године.
Прослављање Нове године које је према грегоријанском календару означено као 1. јануар није одувек било присутно. Многе културе су смену година обележавале у пролеће или јесен, пре него што што је устаљен обичај да се слави 1. јануара.
Јулијанска нова година, позната још као Стара или Православна, код нас најпознатија као Српска нова година, слави се 13. на 14. јануар по грегоријанском календару, или 1. јануара по јулијанском. Иако није званична Нова година, радо се празнује у балканским земљама попут Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Македоније, православним деловима Хрватске, али и у источним земљама Русији, Белорусији, Украјини, Јерменији, Молдавији и Грузији. Занимљиво је да традиција прославе јулијанске Нове године постоји и у неким немачким кантонима у Швајцарској, као и у неким деловима Шкотске.
Већина људи сматра да се ова Нова година слави као старокалендарска, према времену које је установио Јулије Цезар. Иако се најчешће назива Православном јер је славе углавном православни народи, па чак и део православне заједнице у Јапану, код нас она има посебан значај јер је настала као знак отпора према онима који су покушавали да уздрмају српски идентитет.
Краљевина СХС је 1919. године усвојила нови грегоријански календар, али Срби почињу да празнују „своју“ Нову годину тек 1923. године када се из Загреба прочуло да православна славља штете привреди и трговини у земљи. Захтеви из хрватских градова где су били центри фрањеваца и захтеви новопечених богаташа да се Божић и Ускрс подесе да се свуда славе истог датума и да буду викендом како не би постојали губитци радним данима, још више је изазвало отпор код Срба. Они почињу да славе Православну Нову годину јавно, чак и у ресторанима и на улицама, иако она није била државни празник. Сматрали су је опозиционим празником.
Прву прославу нове године организовала је „Касина“, а већ следећих година могла се славити у великом броју кафана, биоскопа, ресторана, хотела…
Државна пропаганда да људи треба да буду мање Срби, а више Југословени покушала је да потисне православну Нову годину. У периоду комунизма она је била забрањена, па су чак и они који су рођени на овај датум били сумњиви ако прослављају рођендан. Како се веровало да је религија „опијум за народ“ тако се тежило томе да се људи отуђе од празновања било којег верског празника, а посебно, Божића, Нове године и Васкрса. Чинило се све да људи тог дана раде до касно и постојала је наредба да кафане 13. јануара морају да се затворе до 22 часа како не би стигли нигде на дочек. Упркос томе Срби су ипак наставили да је кришом и из ината прослављају у својим домовима најчешће.
Прослава Српске нове године била је заступљенија у градским срединама јер се на селима већи акценат стављао на прославу Божића. Тек у последњим годинама 20. века она се прославља масовније. Од тада се организују дочеци по градским трговима, клубовима и ресторанима.
Нова година као пагански обичај
Прослава нове године је стари религијски, друштвени и културни догађај. Као и многи други обичаји, и она је осавремењен пагански обичај који потиче из прапостојбине старих Словена, а касније су јој староседеоци додавали своје обичаје. Прослава Нове године има различите форме, традиционалне и оне чудне, али заједничко је то да људима омогућава да се мало опусте и растерете након дуге и напорне године. Она представља обнављање живота готово у свим традицијама.
У нашим крајевима она почиње да се слави највероватније од 9. века када је већина Јужних Словена прихватила хришћанство. Српски стари обичаји су спој старословенске и старобалканске традиције. Празник Календе или Коледе се тесно доводи у везу са почецима прославе овог празника.
То је први дан месеца од кога потиче и назив „календар“, за који се сматра да је првобитно био дан младог месеца. Календе су наслеђене из римског календара и славиле су се широм Европе током средњег века. Временом, Коледа као празник почела је да означава и Божић.
Прослављање Нове године је настало од светковине рађања Сунца, а обичаји су имали за циљ да се помогне сунцу да надвлада мрак. Отуда и данас имамо традицију паљења прскалица као симбол новогодишње ватре која би требало да надвлада мрак.
Током историје како су се мењали религијски системи, мењали су се и календари, па тако и датуми када се прославља Нова година. У Србију су се Нове године дочекивале и на Божић, потом и на Мали Божић или празник Свети Василије, који је данас познат као Српска нова година.
