У поноћ 13. јануара почеће нова јулијанска година за Српску, Руску и Грузијску православну цркву, Јерусалимску патријаршију и Руску заграничну цркву. Српска православна црква обележава овај празник служењем молебана, молитве за богомблагословену наступајућу годину.
За оне који прослављају код куће, за Српску нову годину припремана је свечарска трпеза. На трпезу се износи оно што је још у јесен спремљено за зиму – пршута, сланина, кавурма, чварци, шваргла, кобасице, кајмак, млади и преврели сир, вруће погаче, проја, туршија, кисели купус, стругана ротква и ајвар.
Главно јело је печено прасе. У градској средини раније су се у поноћ служиле крофне, а у једну се стављао златник. Веровало се да ће особа која пронађе златник у крофни имати успешну годину. Крофна је замена за чесницу.
У Србији се Српска нова година назива и Мали Божић. Ритуали су слични као и код Божића. Чељад је окупљена у кући, ту су сачувани и посебни бадњаци. Износи се глава од божићне печенице, долази положајник, рано се руча, а деца обилазе стоку хранећи је остацима јела од ручка, пише портал „На длану“.
Многи обичаји везани су за Мали Божић, који се сматра завршетком божићних светковина. Тако се у неким крајевима Србије трећи дан Божића чисти кућа од сламе, а она се потом ставља у врећу и оставља за Мали Божић. Уочи Малог Божића прави се колач с рупом у средини, а он се пре зоре носи на гувно заједно са сламом. Око стожера се стави слама, а на стожер колач. Деца трче око стожера по слами, имитирајући коњску њиску, а старији их терају да вршу. Колач се потом ломи, а мрвице остављају на стожеру за птице уз обредне песме којима се призива пролеће. Слама се ставља под кокошке да носе јаја, а од жита са гувна прави се попара коју једу укућани. Део сламе ставља се око воћки, како би се обезбедило да роде те године. Остатак жита са гувна даје се првој крави која се те године отели, како би се стока заштитила и плодила.
Кад се руча, покупе се кости од печења, однесу и ставе на мравињак да би с по веровању стока патила (множила) ко мрави. У неким селима меси се чесница или веселица од кукурузног брашна. Она се набоцка цевком од зове (цевка на коју се мота вуна приликом ткања) или гранчицом од весељака на више места. Кад се испече, пупољци који су набоцкани поваде се ножем и дају овцама и говедима у мекиње, да би били здрави и напредни. Наш народ верује да се између Божића и Малог Божића не сме тући стока, јер ће ломити ноге.
У многим местима Војводине и данас је обичај да се на раскршићима пале ватре, што, уз чистилачко дејство, има и улогу јачања Сунчеве светлости и топлоте. Из истих разлога су у Херцеговини остатке бадњака од Божића спаљивали на Мали Божић. Такође, на овај дан у Војводини обичај је и да се тера Божић, где момци на коњима обилазе виђеније куће у селу, најављујући долазак Божића. Уз песму и игру, њих и коње домаћини нуде разним посластицама, обезбеђујући тако добро здравље и благодет целој породици. Терање Божића прославља се и на сам Божић, али нека села божићне свечаности завршавају недељу дана касније, на Мали Божић.
На Мали Божић ујутро обичај је био у неким селима да домаћица узме снег и, утрчавши у собу, баци га на децу вичући: „Бежи врућа, гоните студена!“. Верује се да се тиме штите деца од врућице или грознице. После овога деца би скидала са себе одела и пребацивала их преко грана шљива или јабука, како би се “очистила од ваши”. На овај дан долази и полазник или положајник, а у селима поред Груже домаћица му једном пређом веже теме и доњу вилицу, а другим чело и затиљак, да звери не би напале стоку.
