Svojim nakitom hoću da vratim unikatnost

Jelena Tušeljaković o otvaranju Art galerije, novinarstvu i umetnosti.

811

„Sedaj ti u kafić, zauzmi poziciju, stižem“ – rekla mi je i ja sam se već osetila bolje. To je njeno umeće, o kom ovde nećemo mnogo pisati, ali je nemoguće ne pomenuti ga, jer utiče na čoveka kao eliksir. Ne podmladi ti telo, ali ti podmladi duh. Jer ona je uvek optimistična, njen glas je uvek vedar i temperamentan, svojim osmehom ona zaista „boji svakodnevicu“. A to nije mala stvar.


Jelena Tušeljaković nije samo „jedna od“ žena koje šetaju gradom. Nikada nije volela kalupe, jednoličnost, utopljenost u masu, kopiranje, odsustvo posebnosti, praćenje trendova. I to je samo jedan od razloga zbog čega je odlučila da od marta meseca zajedno sa dugogodišnjim kolegom sa RTV BAP Zoranom Mihajlovićem otvori malu Art galeriju u kojoj će izlagati svoje slike, ručno pravljen nakit iz linije „Fantazija“, raznorazne predmete od drveta kojima je Zoran vičan. Njih dvoje će na ovaj način spojiti svoje kreativnosti koje su se preplitale i kroz zajednički dvadesetogodišnji rad na Televiziji.

Za drugačije žene

„Želja mi je da u galeriju dolaze žene koje su drugačije, koje su pronašle potrebnu različitost i posebnost u sebi, koje ne pristaju na vladajuće trendove koje serviraju „samozvane trendseterke“. Već dve godine pravim nakit sa ovih deset prstiju, unosim sebe, svoje trenutne emocije i do sada nijednom nisam napravila dva ista komada. Svaka žena je priča za sebe, i zato ne želim da pravim nakit serijski. Uostalom, ja nisam industrija, niti želim da to budem. Svaka ogrlica je proizvod određenog trenutka koji se ne može ponoviti, pa tako se ne može ni napraviti identična ogrlica“.

U poslednje vreme nakit pravi od kože, ali su joj bliski i drugi materijali. Ono što Jeleninom nakitu daje poseban pečat jeste činjenica da ona ne spaja gotove delove koje je mogla, na primer, kupiti u kineskim prodavnicama, pa ih zalepiti ili uvezati, već sve pravi sama. Cvet dominira, jer je to za nju najženstveniji simbol i njena sveopšta inspiracija.

Kao vid promocije koristi fejsbuk stranicu „Fantazija“, ali to nije jedini način na koji ona želi da promoviše svoj nakit.

„Fotografija nikada ne može otkriti o kakvom komadu nakita se zapravo radi, ona je optička varka. Gledajući fotografiju, potencijalni kupac ne može da zna koliko je ogrlica teška, i da li je uopšte teška, nema pravi uvid u boje i u krajnjoj liniji ne može da je proba, da oseti da li je baš ta ogrlica za njega. To je ono što otvaranjem Art galerije želim da promenim, da omogućim kupcima „živi“ kontakt. Da mogu na licu mesta da vide o kakvom nakitu je reč i da li to njima odgovara“.

U galeriji koja će se nalaziti u Tržnom centru kod ZDK, sa bočne strane, Jelena će uz nakit izlagati i svoje slike, ali i sve ostale personalizovane rukotvorine kojima su i ona i Zoran vični, i koje mogu biti originalan poklon za rođendane, godišnjice, raznorazne prilike koje ne moraju biti vezane za određeni datum.

Devojka od novina

„Počela sam da slikam sa osamnaest godina, tačnije onih dana kada sam sa nestrpljenjem očekivala rezultate prijemog na Fakultetu političkih nauka u Sarajevu. Bio je to čudan prizor za sve koji su tih dana prolazili kraj mene u dvorištu. Sedela sam na hoklici i na višemetarskom hamer papiru pravila mozaik u vidu nage devojke okrenutih leđa, duge crne kose. Isecala sam iz novina kvadratiće santimetar sa santimetar i pincetom ih lepila u celinu. Taj mozaik i danas čuva moja mama. Budući da sam uspela da upišem Fakultet, dobijem Dom i bukvalno se preselim u Sarajevo,moje početno slikarstvo je ostalo na tom mozaiku devojke. Vratila sam mu se tek onda kada sam doživela „krah“, kada sam sa 42 godine ostala bez posla na RTV Bap-u. Bilo mi je potrebno vreme da prođem kroz sve faze, od neverice, besa, ljutnje i gorčine da bih sve to konačno pustila od sebe.

Jelena Tušeljaković

Moj san je bio da budem novinar u nekoj velikoj sarajevskoj novinskoj agenciji, ali je rat sve to poremetio. Nastavila sam sa studijama u Beogradu, ali to nije bilo to. Ja sam jednostavno bila zaljubljena u Sarajevo (i danas sam) i u sve što mi je odlazak tamo doneo. Diplomirala sam i zaposlila se u julu 1996. godine na RTV Bap, gde sam tek za dve godine dobila stalan posao. Moja reportaža „Priča bez kraja“ koju sam radila u Hrvatskoj o povlačenju snaga UN nagrađena je drugim mestom Udruženja radio difuznih stanica Vojvodine, ali to nije bilo prihvaćeno na RTV onako kako sam ja očekivala.

I pre gubitka posla, shvatila sam da je nemoguće ovde baviti se novinarstvom na način kojim sam ja htela da se njime bavim. To je možda bio veći poraz od samog gubitka posla.

Slala sam desetine CV-ja raznim firmama nakon što sam ostala bez posla, nisam birala, čak sam konkurisala i za viljuškaristu, ali ovde osim što ne možeš tako lako da dobiješ posao, ne dobiješ ni onu mrvu kulture da ti odgovore na mejl i kažu „hvala što ste se javili, ali mi smo već zaposlili nekoga“. Ne dobiješ ni priliku, a u tebi leži ogroman potencijal i želja i talenat. Iz tog razloga smo Zoran i ja odlučili da svoj kreativni duh spojimo i otvorimo Galeriju“.

Atelje u kuhinji

Kada biste želeli da vidite gde i kako to Jelena slika i pravi nakit, morali biste svratiti u njen dom, tačnije u kuhinju, jer to je mesto na kom ona stvara. Na polici gde bi mogli da stoje začini kod Jelene stoje čaše sa četkicama, paneli za boje, a u činiji na stolu su, umesto voća, tube sa super lepkom, perle, konci… Kraj nogu, ogromne kese sa repromaterijalom… I sve to Jelenu ne remeti da obavlja ostale aktivnosti. Naprotiv, ona istovremeno kuva, ispraća sinove u školu, muža na posao, dočekuje ih sa ručkom, pomaže pri domaćim zadacima… Sve funkcioniše uigrano.

Dok od muža i sinova nije dobila na poklon štafelaj, slikala je na kolenu, sedeći na stolici. Slika tehnikama ulje na platnu i akril i tada obično sluša instrumentalnu muziku, voli Betovena i Šopena, i slikanjem, kako otkriva, popunjava sve praznine, i fizičke i emotivne. Trpezarija u njenom domu podseća na galeriju, jer u nju, tačnije na njene zidove Jelena smešta sve slike.

„Inspiracija je stvar momenta. Slikala sam prozore, slikala sam plesače, devojke… sve što me je u nekom momentu pokrenulo ili što mi predstavlja izazov, da vidim da li bih mogla i to naslikati.

Nedavno sam za potrebe pozorišne predstave u režiji Milana Bursaća tušem crtala oko tridesetak portreta naših glumačkih velikana“.

Osmeh je moj uspeh

Da joj je neko pre dvadeset godina rekao da će biti „umetnički stvaralac“ koji otvara Art galeriju, da će praviti nakit i slikati, odmahnula bi rukom u neverici. Jer zaista je teško pronaći nit koja bi spajala novinarstvo i adrenalin sa mirnim pravljenjem nakita uz Betovena.

„Došla sam u godine, iako ih nemam mnogo, kada mi je važno da imam neki svoj unutarnji mir. Da sam zadovoljna, da radim punog srca, iz srca, bez pravljenja kompromisa. Nisam sigurna da li bih više mogla da radim u novinarstvu, jer danas nema pravog novinarstva. A ja ne mogu da slepo, po komandi ispunjavam zadatke. U slikarstvu i izradi nakita našla sam smisao i potreban odmor. Nalazim satisfakciju u činjenici da stvaram nešto svojim rukama, da unosim u to deo sebe.

Najviše volim kada mi ljudi koji vide moje rukotvorine
kažu „Kako je ovo lepo“! Moj najveći uspeh ne vezujem za posao, već za nepromenjenost sebe. Uprkos brojnim sputavanjima i nekim teškim situacijama, zadržala sam svoj osmeh i još važnije svoj duh. Nema veće sreće nego kad vam neko kaže da vas prepoznaje po osmehu.

Nikada nisam volela kalupe, i nikada nisu uspeli da
me ubace unjih. To želim da postignem sa svojim nakitom, slikama… i Galerijom. Želim da sve što stvorim svojim prstima ljudima donese mir, upotpuni njihovu različitost koju su otkrili, da im pokaže šta sve ljudi mogu da stvaraju, za šta su sve sposobni, koliko smo zapravo svi individue, uvek po nečemu specifične i vredne, i koliko je suludo ulaziti u kalup samo zato što to diktira većina.

Bila bih zaista zadovoljna kada bi ovim što stvaram doprinela bar malim delom da se različitost i originalnost vrati na ulice ovog grada“.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here