Došla su neka mnogo čudna vremena. Ciljevi mnogih mladih, pa i starijih ljudi su da uvek budu in. Pratiće modne trendove, ići će u lokale u koje izlaze isključivo „glavne face“ u gradu, i uvek će se truditi da ostave utisak bogate i galantne osobe, bili oni to ili ne. Ono što je u tom silnom modiranju postao problem su psi. Psi kao asesoar.
Kad sam bila mala, sećam se, retko sam imala priliku da vidim da neko šeta psa na povocu. Kada i vidim, moja reakcija je bila „Vidi mama, onaj čika voda kucu!“
Danas, svaki drugi šetač na ulici pored sebe ima i malu pufnicu ili pak nekog koji veličinom podseća na tele. I sad, nije problem to, što neko šeta psa. Ja životinje volim i ceo život imam kuce.
Problem je taj novi trend moj pas je meni moja beba, moj prijatelj, moja sestra, moj muž, moje sve. Tako sam sasvim slučajno prisustvovala razgovoru dve žene koje su in: „Ali da znaš kako je on osetljiv (govori o psu). Ma kakvo dete, on je baš baš osetljiv“. Išla sam za svojim detetom i nikako nisam uspela da izbegnem dalji tok razgovora. Spominjale su neke skupe vitamine za pse, frizure, posebne korpice, džempere… Nekako sam nagovorila dete da odemo, jer nisam više mogla da slušam.
Nakon par dana opet sam se našla u sred priče o nekim ogromnim sumama novca i tretmanima za pse. O spavanju u krevetu sa malim bebama da i ne govorim.
Nekada su stari ljudi znali da kaži „Ma jadan je on, živi kao pas“. Sad bi bogami mogli da se ugrizu za jezik, i to dobro. Onaj ko živi kao današnji psi, po onome što čujem i vidim, veoma lepo živi. U krajnjem slučaju pristojno jer uspe i kod frizera da ode par puta godišnje. Ima i mamu i tatu, hranu najskuplju, karirano odelo, kabanicu po kiši i „gazdu“ koji će njegov nesnosan lavež da brani činjenicom da je jadan, osetljiv.
Ma kakve su to gluposti? Da li je to ljubav prema životinjama? Da li voleti pse znači od njih praviti sredstvo za privlačenje pažnje?
Imam dve kuce u dvorištu. Dobri stari avlijaneri. Stricu je bilo žao ženke koju je video u šumi samu i gladnu po jakoj zimi i tako smo dobili Garu. Gara je posle dobila sedam kučića, četiri smo udomili, dva odneli u azil, nama je ostao Reks. Za mene je to ljubav. Prava iskrena ljubav prema psu kao čovekovom najboljem prijatelju. Imaju hranu svaki dan, vakcinisani su, trče po dvorištu, leti su naravno puni buva, ali to je pas. To je životinja.
Jednostavno je, oni imaju buve, linjaju se, i ponekad mnogo smrde, onda ih okupamo i smejemo se svi zajedno njihovoj reakciji kad ih naprašimo protiv buva. Love pacove, laju kad dođe poštar, i jednom u sto godina ih pošteno izmazim i to isključivo napolju jer je životinjama tamo i mesto.
Ako je u modi ljubiti psa u usta i snimati kućni video gde je pas koji je prethodno lizao svoje genitalije liže novorođenu bebu, onda nikako ne želim da budem in.
Moji Gara i Reks (ne Dunja i Mića, jer to su imena za ljude) su ponekad prljavi i smrdljivi ali žive pravim psećim životom uz svog najboljeg prijatelja – čoveka.
