Bačkopalančanin Predrag Petljanski, iskusni rukometni trener, je minulog vikenda osvojio još jedan u nizu trofeja, ovog puta sa ekipom Al Noor iz Saudijske Arabije.
I pored velikih finansijskih problema Al Noor je uspeo da angažuju trofejnog srpskog trenera na polusezoni, a on im se odužio na najlepši način osvojivši KUP Saudijske Arabije i to pobedom nad velikim favoritom, koga predvodi španski stručnjak Fernando Berbeto, ekipom Madhara (25:24).
Predrag Petljanski je do sada sa Al Noor-om osvojio titulu, a sada i Kup Saudijske Arabije. Sa Mudharom ima osvojen Super Kup Saudijske Arabije, dok je sa Najma iz Bahreina osvojio dva puta titulu državnog prvaka kao i drugo mesto u Azijskoj Ligi šampiona i drugo mesto na Arabskom klubskom šampionatu.
Ovaj novi sjajan podvig je bio povod redakcije BAP VESTI da sa Predragom stupimo u kontakt i zamolimo ga za ekskluzivni intervju.
Kakve su reakcije sportske javnosti na arabijskom polukontinentu povodom ovog sportskog podviga kluba i vašeg ličnog uspeha kao trenera?
„Pre svega želim da pozdravim sve ljubitelje sporta u rodnom gradu. Oduševljenje povodom osvojene titule Kupa od strane Al Noor-a, počevši od kluba, navijača, novinara i ukupne sportske javnosti u Saudijskoj Arabiji ne jenjava. Jedan od razloga tome je jer smo pobedili velikog rivala, ekipu Mudhara koja je apsolutno dominirala tokom cele sezone. Retko ko je mogao da pretpostavi, kada sam stigao u klub pre 5 meseci, da možemo da ostvarimo ovakav rezultat. Međutim, iako je klub suočen sa finansijskim problemima, povredama i izostancima igrača, polako sam sa igračima koji su prihvatili moj sistem rada na individualnom i grupnom, taktičkom i tehničkom podizanju kvaliteta, sklapao „kockice“ i napredak i rezultat nisu izostali. Sada su se svi uverili u kvalitet moga rada“.
Kakvi su uslovi za rad u rukometu u Saudijskoj Arabiji? Kakav je njihov odnos prema rukometu i sportu uopšte?
Rukomet se ovde obožava. Po popularnosti je odmah iza fudbala. Uslovi za rad su slični kao i u drugim zemljama. Suština je da igrače treba uveriti da ono što radiš sa njima će ostvariti napredak i rezultat i svima doneti benefit. Rukomet je i ovde sport malih sredina. Sanabis je mesto od oko 10.000 stanovnika. Svi igrači su iz mesta. Njihov odnos prema obavezama zavisi od kvaliteta menadžera i finansijskih mogućnosti kluba. Ako se oba uslova zadovolje, može se postići profesionalni ili poluprofesionalni odnos. U suprotnom se radi o amaterizmu.
Koji su tvoji planovi za dalje? Ostaješ li u klubu?
Moji lični trenerski planovi su i dalje vezani za ostanak u zemljama GALFA (Kuvajt, Bahrein, Sudijska Arabija, Katar, Oman, UAE). Pre svega zbog studiranja moje dece. Rukovodstvo kluba želi da nastavimo saradnju, ali s obzirom da imam i drugih ponuda to je za sad neizvesno.
Kako se dogodilo da je trenerska karijera odvela na Arabijsko poluostrvo?
Do sada sam nalazio klubove na preporuku igrača koje sam trenirao i velika im hvala za to. Prvi put sam došao ovde na preporuku Šešuma i Vujina i uz pomoć menadžera Filipa Serdarušića. Posle sam se dokazivao ostvarenim rezultatima.
Da li imaš pozive iz klubova iz Srbije i da li bi se vratio ukoliko do poziva dođe?
Posle otkaza u Sintelonu 2004. godine i kratke epizode u Spartaku od oktobra 2006. godine do juna 2007. godine, nisam imao ozbiljnih profesionalnih ponuda u Srbiji, kako od klubova, tako ni od reprezentacije. Što se tiče reprezentacije, posle svih onih sjajnih igrača koje sam stvorio i njihovog doprinosa nacionalnom timu, niko me nije zvao ni iz Rukometnog saveza Srbije, ni iz Rukometnog saveza Vojvodine. Jednostavno, ili ne znaju za mene ili za njih ja ne postojim.
Da li ti nedostaje Bačka Palanka? Šta konkretno?
Generalno mi nedostaje i Srbija i Bačka Palanka. Pre svega porodica i prijatelji, život pored Dunava … Ne postoji lepši osećaj od onog kada idete kući, posle 5-6 meseci provedenih u inostranstvu. Taj osećaj, kad se sleti na beogradski aerodrom „Nikola Tesla“, a pilot dobije ogroman aplauz, je jedan od najlepših.
