O životu i radu u manastiru Bešenovo

INTERVJU: Saša Peulić

0
2147

Dok neki uživaju da ruše i uništavaju, oni sa plemenitim osećanjima popravljaju, grade novo i stvaraju.


Jedan od ovih potonjih je naš sugrađanin, dvadesetogodišnji Saša Peulić, koji ovog leta sa svojim tečom hodi po manastirima Fruške Gore i stvara nešto novo, nešto što će oplemeniti ovo prebivalište monaha.

– Moj teča je veliki vernik i dosta je manastira do sada odradio – počinje svoju priču Saša. – Ne naplaćuje punu cenu rada, kako kaže, radi za svoju dušu.

Jednog dana, pitao je mene da li bih želeo da radimo manastir, tu bismo i noćili i hranili se. Pristao sam i krenuli smo za manastir Bešenovo, koji datira još iz XII veka i najstariji je na Fruškoj Gori. Tu su otkrivene i grobnice i mošti, pa se može reći da je i istorijski lokalitet. Nažalost, bio je porušen za vreme II svetskog rata i od tada, 1944-45. traje obnova, ponajviše zahvaljujući donaciji dobrih ljudi.

 

Nalazi se blizu Sremske Mitrovice i Rume, nekoliko kilometara od manastira Mala Remeta. Mi smo popločavali trpezariju, jer manastir do sada nije imao salu za ručavanje. Posao je trajao deset dana, a život u samom manastiru je lep jedno dan-dva, kasnije za nas iz gradskih sredina, postaje pomalo neobično.

Lepo je tamo, mirno, a za vreme večere, video sam srne, srndaće i jelene, koji bez straha šetaju po okolini. Pre večere smo odlazili na večernju službu, pa smo posle uživali u čarima Fruške Gore. Priroda je lepa, pogotovo noću, kada spavamo pored otvorenog prozora, uz poj ptica.

Pošto tamo nema ovih modernih aparata tipa televizora ili radija, zaspao sam oko devet sati uveče, a naspavan se budio u šest ujutro. Sa monasima smo se odlično slagali, oni su ljubazni, vredni, ali kad je vreme službi i liturgija, sve to obavljaju po najvišim standardima. Za tih desetak dana sam se odmorio od urbanog sveta, video sam kako monasi žive, nema gradske vreve, buke i žurbe.

Monasi, pored liturgija i službi, održavaju crkvu, manastir, obrađuju bašticu, održavaju čistoću, kose travu, kuvaju, jednom rečju, oni uvek imaju posla. Mislim, da sama atmosfera u manastiru pomaže ljudima, bili oni vernici ili ne, uz pomoć okolne prirode da se opuste, da se odmore i da im bude lakše, kada se vrate u svakodnevni život.

Saša Peulić je, uz rad, stekao jedno novo iskustvo, iskustvo života u manastiru, u prirodi u mirnoći. Verujem, da će mu to ostati u prijatnoj uspomeni, a saznanje kako monasi žive, produbiće njegovo znanje o duhovnom životu pravoslavlja.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here