Povratak na selo – promena za koju treba biti spreman

0
1361

Pre 12 godina, porodica Gajić odlučila je da se iz velikog grada preseli u selo. Dok suprug radi, Danijela, majka pet devojčica, odlučila je da se posveti odgajanju dece, ali nalazi vremena i za ručne radove, pravljenje i prodaju kolača, čitanje i planinarenje.


O povratku mladih na selo, tokom poslednjih nekoliko godina mnogo se govori. Dok jedni ni pod kojim uslovima ne bi napustili gradske oblike života, drugi maštaju o kupovini kuće sa velikim dvorištem, u kome bi gajili kokoške, guske i patke, hranili svinje, ovce ili koze. Dolazak u selo mnogi doživljavaju kao idiličnu priču u kojoj se mir i tišina, buđenje uz petlove i cvrkut ptica podrazumevaju, kao i čist vazduh i zdravo povrće i voće.

Resorno Ministarstvo kao i Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu, imajući u vidu da su srpska sela opterećena brojnim problemima, stimulisali su mlade ljude i bračne parove da žive i rade u seoskim sredinama.

Težnja za zdravim životom gradskog stanovništva, kako tvrde stručnjaci, poslednjih godina popularna je ne samo kod nas, već i u Severnoj Americi, kao i u brojnim evropskim zemljama. Povratak na selo često nije vezan samo za posao i proizvodnju, već je neretko motivisan isključivo željom za promenom načina života.

Iz Novog Sada u Obrovac

I porodica Gajić je pre desetak godina, živeći u velikom gradu, maštala o kući, velikom dvorištu i seoskom miru. Tako su u Obrovcu, nedaleko od Bačke Palanke, kupili kuću, renovirali je, prilagodili svojim potrebama i tako započeli seosku idilu, željni zdravog načina života, daleko od gradske gužve.

Danijela stiže da se posveti porodici, kući, ali i svojim hobijima

„Pre 12 godina kupili smo kuću na selu, sa namerom da živimo zdravije, da se posvetimo jedni drugima, da imamo mir. Moj muž je iz Knjaževca , a ja sam Novosađanka. Želeli smo veliku porodicu i život bez stresa. Tada smo imali dvoje dece, dve devojčice“, priča Danijela i dodaje da im se kuća u Obrovcu veoma svidela. Kupili su je uz pomoć kredita, bez ičije pomoći.

Želeli da zaborave buku i gužvu

Nisu imali nameru da se bave poljoprivredom, s obzirom na to da je njen muž inženjer u jednoj uspešnoj firmi, već da zaborave grad, veliku buku i gužvu.

„Uselili smo se u ovu kući, a nikoga u okolini nismo poznavali. S druge strane, oni koji su nas dobro znali, smatrali su da je to velika ludost i avantura, tako da baš I nismo imali nekakvu podršku. U gradu smo ostavili prijatelje i komšije i pred nama je bio život iz početka u novoj sredini u kojoj nije bilo mnogo toga što sam očekivala, kao što je mesara, vrtić, menjačnica. Moj muž je radio, ja sam brinula o deci, naučila sam da kuvam, mesim hleb, pripremam zimnicu, sadila sam baštu, te smo na taj način štedeli“, priča Danijela Gajić.

Život u selu je velika promena

U međuvremenu porodica se proširila, tako da danas imaju pet devojčica: Milenu (17), Anđelu (14), Jovanu (8), Mariju (5) i najmlađu dvogodišnju Atinu.

„Dolazak iz grada u selo je je velika promena, na koju nisu svi spremni. Na selu u maloj sredini tempo života je mnogo mirniji, deca su bezbednija, igraju se u našem dvorištu, koje tokom leta izgleda bajkovito. Iza kuće imamo baštu u kojoj bez ikakvih hemikalija uzgajam voće i povrće, te tako znam šta moja deca jedu. Nađe se vremena i za čitanje, a ljubav prema ručnim radovima odvela me je u seosko udruženje Svilen konac. Ranije sam pravila suvenir, lutke u narodnoj nošnji, a sada mesim i prodajem štrudle, medenjake i kuglofe, tako da svoju platu zaradim kod kuće“, kaže ova mlada žena, koja se odnedavno bavi i planinarenjem.

Seoske sredine moraju da se modernizuju

Danijela, koja je do dolaska u Obrovac studirala psihologiju, rado priča o svojim devojčicama, prelepom dvorištu, hobiju, ali napominje da nedostaju brojne stvari koje bi olakšale i ulepšale život na selu. Kako napominje, poslednjih nekoliko godina u Obrovcu ljudi su počeli da se intenzivnije bave voćarstvom – malinama i jagodama, ali nedostaju radna mesta, firme u kojima bi se seosko stanovništvo zapošljavalo, kulturni i sportski sadržaji za decu.

 

„Meni, ali i svim drugim mladim mamama, bilo bi mnogo lakše kada bi u selu postojao vrtić. Trenutno imamo malo igralište za decu, ali je zaraslo u travu, te se dogovaramo da ga zajedničkom akcijom očistimo. Mislim da se ne poklanja dovoljna pažnja razvoju seoskih sredina, selo se mora modernizovati. Mi ovde nemamo kanalizaciju, a problem je deponija. Ovde ljudi najčešće novac zarađuju nadničareći, što je težak posao, zato mladi u potrazi za lakšim poslovima odlaze. Ima dosta praznih kuća, mnoge su zapuštene.

Moja deca ne primaju dečiji dodatak, a ja kao majka pet devojčica nemam nikakvih privilegija, a stalno se mogu čuti priče o podsticaju nataliteta. Najstarija ćerka Milena, kao odličan učenik, nije dobila stipendiju. Ona i Anđela letos su zaradile džeparac berući maline“, kaže Danijela. Dodaje da bi život u selu, ukoliko bi ona bila ekonomski razvijenija, sa više različitih sadržaja, kako za decu tako i odrasle, bio mnogo lepši i primamljiviji.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here