Kada je izbegao iz Hrvatske sa svojom porodicom, Zoran je imao 18 godina. Kako i sam kaže, to su godine koje svakom čoveku treba da ostanu u najlepšem sećanju, godine kad život počinje, godine kad nisi više dete, ali ni odrastao čovek. Za njega, to su godine kojih se nerado seća, i celog života se trudi da ružne uspomene potisne i svoju svakodnevnicu ispuni lepim stvarima.
Zoran Mileusnić (40) i njegova četvoročlana porodica dobili su montažnu kuću u okviru Regionalnog stambenog programa. Pored Zorana i njegove supruge Borislave, tu je i dvoje dece Lana (7) i Aleksa (19). Ćerka Lana ide u prvi razred osnovne škole, dok je Aleksa završio srednju školu i počeo da radi. Zoran je izbeglica iz Srba u Republici Hrvatskoj, 1995. godine je došao u Srbiju tokom operacije Oluja. U Srbiju je stigao sa svojim bratom i roditeljima. Kratko su odseli kod rođaka u Futogu, a zatim su se preselili i nastanili u Bačkoj Palanci.
„Kod tetke u Futogu ostali smo osam meseci, taman dok ja nisam završio školu. Posle toga, došli smo u Bačku Palanku, tačnije u Staru Palanku. U kući preko puta očeve tetke živela je jedna starija žena koja je davala kuću na korišćenje u zamenu da je neko čuva. Tetka je preporučila nas, i eto tako smo stigli u Bačku Palanku. U toj kući živeli smo nepune tri godine, a otac i majka su se posle toga vratili u Hrvatsku“, rekao je Zoran Mileusnić za BaP vesti.
On kaže da se tih trenutaka, kada su napuštalu svoju kuću i krenuli u nepoznato, skoro uopšte ne seća jer se ceo život trudio da ih zaboravi.
„To je zaista veliki stres, ostaviti sve i krenuti negde, a ni sam ne znaš gde. Sedaj u traktor, ubaci par stvari, vozi se dan i noć, spavaj na otvorenom i tako smo putovali sedam dana, mi i još nekoliko porodica u traktoru. Jednostavno grozan osećaj. Zato sam te emocije potisnuo“, priča naš sagovornik.
Uprkos svemu što je preživeo, Zoran nikog ne mrzi i ne smatra krivim bilo koga samo zato što je druge nacije. Sve je to iza njega i kako kaže, najgore bi bilo da ceo život u sebi nosi mržnju.
„Nisam vaspitavan nikad bio na taj način. Niko u mojoj porodici nije ljude razdvajao po tome da li je Srbin, Hrvat ili Musliman, ja do rata nisam ni znao za te tri nacije – svi smo mi do tad bili samo Jugosloveni“, kaže Zoran.
Kad je došao prvo u Futog, a posle i u Bačku Palanku, bilo je teško uklopiti se, Zoran je bio povučeniji u to vreme. S obzirom da je bio u godinama kad su počeli izlasci, druženja, prve ljubavi u svom rodnom Srbu taman je počeo da živi život jednog mladog čoveka kad je rat sve to prekinuo.
„Adaptacija je išla malo sporije, ipak smo mi došli sa jednog specifičnog područja, drugačijeg, i po govoru i po navikama. Mi smo bili deca sa sela i malo je trebalo vremena da se uklopim i opustim, i sad mogu da kažem da sam se prilagodio, a i nisam. I dalje mi još nije „sve leglo“ i uspomene iz tog perioda me uvek prate“, dodaje Zoran.
Za konkurs za dodelu montažnih kuća, Zoran je čuo sasvim slučajno i odlučio da prikupi dokumentaciju i pokuša da dobije kuću. Kaže da se nadao, ali da je u porodici bila prava euforija kad su saznali da će dobiti montažnu kuću.
Borislava i Zoran u braku su 19 godina. Njihova priča počela je upoznavanjem u kafiću, kasnije uz par viđanja, vrlo brzo su shvatili da su jedno za drugo i venčali se.
„Posle 15 dana smo se venčali i to je bilo potpuno neplanski. Krenuli smo na jedno slavlje koje je na kraju završilo našom odlukom da se venčamo. Boba je svojim roditeljima telefonom javila da se udaje, i jesu tad bili u šoku, ali evo nas ovde gde jesmo – 19 godina braka, dvoje dece i skladan porodični život“.
[wonderplugin_slider id=21]
