Sa okusom soli

0
327

Tamo na pesku, bosa i preplanula bila je tek kratak prekid stvarnosti. Veliki gumb „PAUSE“ uključen na plaži koji pleše uz melodije ne disk džokeja koji je „vrteo“ tu noć, već Leta.


Niko ne ume da napravi vrsnu muzičku plejlistu kao Leto, mislila je dok su joj moždanim vijugama strujali vreli ritmovi šireći se svetlosnom brzinom.

Plešući beše tako sveprisutna, a tako daleko od svih. Silno se držeći za ritam melodije njena majica boje sveže krvi curila je i nestajala na pregibima na mestima za izmaštane ruke. Žmureći cedila je nirvanu iz svake note, svakog takta. I ništa nije postojalo.

Svet je, izgledalo je, umirao i rađao se tih trenutaka koje su proizvodili pokreti njenog tela.

Vodila je ljubav. Sama sa sobom. Sa morem i sa vetrom koji je prolazio na mahove. Sa peskom. Sa svim što ju je tako magično obrglilo. Bila je čarobnica. Mokre kose i ruku koje klize s preplanulošću koja grize. O, koliko samo nije marila ni za šta!

Koliko je samo bila srećna!

Bila joj je dovoljna ta samoća peskovitog plesnog podijuma. To što je bosa. Neočešljana. Što nema škripe točkova. Dosadnih prolaznika kojima se na silu javljaš i sačekuša po kafićima. Što nema nikog ko bi probušio ovaj balon u kom spokojno i divlje lebdi.

Sjajno je što je opet bila svoja i što ples do praskozorja može da zaustavi planetu i uzdisaje neba. Sve to bila je podnošljiva lakoća postojanja „sa okusom soli“. I želela je da traje večno.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here