Svako biće ima potrebe. Rađamo se sa njima i ogromna većina nas, nakon celoživotne neurotične borbe, umire nezadovoljenih potreba.
Kada su osnovne potrebe zadovoljene (da budemo nahranjeni, da nam bude toplo i suvo, da se razvijamo i rastemo sopstvenim ritmom, da nas drže i miluju, da nam čula budu izložena stimulaciji), sve je u najboljem redu.
Neurotični proces počinje kada se te potrebe duže vreme ne zadovoljavaju. Kada čovek ne može sam da zadovolji svoju potrebu, dolazi do rascepa. Organizam se cepa da bi očuvao svoj kontinuitet.
Time nezadovoljene potrebe ne nestaju. Naprotiv, one traju kroz ceo život vršeći pritisak, kanališući interesovanja i stvarajući motivaciju za svoje ispunjenje. Pojedinac mora da traga za simboličkim zadovoljenjem svojih potreba. Ako mu, na primer, nisu u detinjstvu dozvoljavali da se izrazi, on kasnije u životu može imati nagon da stalno navodi druge da ga slušaju i razumeju.
Neurotične potrebe su neprirodne – one se razvijaju iz nezadovoljenja stvarnih potreba. Mi se ne rađamo sa potrebom da slušamo pohvale. Ali, kada se stvarni napori deteta nipodaštavaju još od rođenja, i kada ono oseća da ništa što može da učini, nikad neće biti dovoljno dobro da bi ga njegovi roditelji voleli, kod njega se može razviti čežnja za pohvalama. Takvo negiranje se može kasnije pretvoriti u potrebu da se neprestano govori.
Voljeno dete je ono čije su prirodne potrebe zadovoljene. Ljubav je lek protiv bola. Nevoljeno dete je ono koje pati zato što je nezadovoljeno. Voljeno dete nema potrebu za pohvalama jer ga nisu nipodaštavali. Njega cene zbog onoga što jeste, a ne zbog onoga što može da uradi da bi zadovoljilo potrebe svojih roditelja.
Voljeno dete, kad odraste, ne postaje osoba sa neutoljivom čežnjom za seksom. Njega su roditelji držali i milovali, tako da nema potrebu da koristi seks da zadovolji tu potrebu iz godina ranog detinjstva. Prave potrebe teku iznutra prema spolja, a ne obrnuto.
Neuroza znači da neko postaje ono što nije da bi dobio ono što ne postoji. Ljubav je dozvoliti nekome da bude ono što jeste. Neurotičar se bori u nadi da će biti voljen. Umesto da bude ono što jeste, on se bori da postane druga verzija sebe.
Pre ili kasnije, počinje da veruje da je ta verzija njegovo pravo biće. Ta „igra“ nije više voljna i svesna, ona je automatska i nesvesna. Ona je neurotična.
