Pehan – pionir umetničke fotografije u Vojvodini

Likovna vertikala Palanke (7)

0
323

Fotografisao je bombardovane ulice, zgrade, crkve, ali i ljude koji su se našli u nevolji, fotosi su dobro kadrirani i odmereni, a na mnogima i sam autor „uđe u kadar“.


Svakako da u zbirkama mnogih vojvođanskih porodica još se uvek „kriju“ dragocene ratne fotografije, koje čekaju da ih neko otkrije i prezentuje javnosti kao svedočenje o istoriji vojvođanske fotografije i umetničkoj snazi njihovog autora – Jozefa Pehana.

U periodu između dva rata, u slikarstvu ali i u umetničkoj fotografiji Jozefa Pehana stiče se utisak da je neprestano tragao za moralnim dilemama i socijalnim pitanjima umetničkog stvaralaštva. Sve u svemu, on je istrajao u svojoj umetničkoj tematici, neretko koristeći umetničku fotografiju kao studiju, ili slikarski predložak za ulja na platnu, npr. „Muzika“, „Pobeda“, linorez pod nazivom „San“ i dr. svedoče o tome.

Iako je fotografija kod Pehana značila početak umetničkog stvaralaštva, njegovo uljno stvaralaštvo ostavilo je dubok trag u srednje-evropskom likovnom izrazu, posebno slike nastale u njegovoj zreloj fazi. Njegova ulja „Stari kavaljer“ i „Pevač sa gitarom“ nastale 1921. godine, dakle pred slikarevu smrt, odišu toplinom, naglašenog kolorita, širokog pokreta četkicom i jakog nanosa boje, pune su života i temperamenta.

Jozef Pehan je umro u Vrbasu 6. marta 1922. godine. Kornel Senteleki, objavio je 1923. godine knjigu o Jozefu Pehanu, posvećenu prvoj godišnjici slikareve smrti, kao i njegovom umetničkom opusu,gde kaže „Pehanove akt-slike odišu impresionističkim koloritom, bez idealizovanja anatomske doslednosti uz neprestano istraživanja uticaja svetlosti na žensko telo i primenu široke palete boja, prepoznatljivo kao kod Sezana i Van Goga.“

Nadalje, po rečima Lasla Tomana, odabir slikarskih tema, kompozicija i paleta boja u mnogome podsećaju na slike Save Šumanovića (1896 1942), što je za Pehanov umetnički opus, svakako pohvala.

U novosadskom dvorcu „Eđšeg“ od 4-7. novembra 2017. godine, održana je izložba umetničke fotografije Jozefa Pehana, koju je otvorio profesor dr. Ferenc Nemet, koji je između ostalog rekao: „Izložba i katalog imaju prvenstveno cilj da skrenu pažnju javnosti na pionirski poduhvat umetničkih-foto istraživanja i traganja Jozefa Pehana: na prve vojvođanske akt-fotografije – metamorfoze sa kraja 19. i početka 20. veka, po čemu je on dostigao evropske domete u tadašnjoj fotografskoj umetnosti Vojvodine, a i na umetničke iskorake u domenu njegovih ratnih dokumentarnih fotografija, kao i na njegovu produkciju slikarskih „predstudija“…

Gledaocu-posmatraču, sada na početku 21. veka, njegova dela čine se svežim, interesantnim i intirgantnim, kao da je upravo vreme sadašnje, najpogodnije za umetničku revalorizaciju njegovih dela, umetničkih ostvarenja, koji su bili ispred svog vremena. A da je svakako bio umetnik od formata, procenjujemo i na osnovu njegove umetničke art-poetike „Sve što sam do sada činio i budem činio ubuduće, ne radim zbog para i zbog izdržavanja, već jedino zbog umetnosti, iako me moja materijalna situacija prisiljava da od toga živim, pre ću umreti od gladi, nego i za korak skrenem sa ovog puta, koji je za mene sveti i da umetnost podredim volji i želji jedne nerazumne publike.“

Ova izložba daje jednu važnu notu Pehanovoj slikarskoj umetnosti, a to je umetnost fotografije u kojoj je on napravio važan iskorak u više žanrova, a koji je do sada u glavnom, bio zapostavljen i sporedan, kada se govorilo o njegovom stvaralštvu. Predstavljajući ova dela, zapravo vraćamo fotografiji zasluženo mesto u Pehanovom umetničkom izražavanju, ali i vraćamo Pehana na dostojno mesto u istoriji vojvođanske fotografije, budući da u njegovo vreme, na ovim prostorima još nije bilo nikoga ko bi na taj način prepoznao umetničke mogućnosti – male crne kutije.“

 

U knjizi „Boje i patnje“, Janoš Detre naziva Franca Ajzenhuta i Jozefa Pehana, „dvojicom velikih slikara Nemaca iz Palanke – Bačke, obojica su potekli iz istog zavičaja, s tim što je Pehan težio novim stilovima, a Ajzenhut je bio okrenut akademskom realizmu.“

Nesumnjivo je da su značaj i talenat i jednog i drugog izuzetni i da će ostati upamćeni kao velika imena evropskog slikarstva na prelazu iz 19. u 20. vek, a nama Palančanima ponos na zajedničku zavičajnu pripadnost.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here