Манастир Јазак се налази на јужним падинама Фрушке Горе, око 5 км од Врдника на путу према Руми.
Иако је саграђен у релативно новије доба, историјат манастира Јазак је знатно старији. Најмлађи од свих фрушкогорских манастира, градјен од 1736. до 1758. године ктиторством богатих грађана Новог Сада, Баје, Осијека, Шида и Шашинаца, мешајуци стару српску архитектуру са барокним и, што је посебно особено, исламским утицајима, представља вероватно најлепши архитектонски споменик на Фрушкој гори.
На удаљености од око један километар северно од манастира налазе се остаци првобитног манастира истога имена који се од градње нове цркве назива Стари Јазак, а био је посвећен Ваведењу Богородице, подигнут вероватно крајем XВ века. Први пут у писаним изворима (бар онима који су сачувани) спомиње се 1522. године. Легенда га везује за деспота Јована Бранковица (1499-1502). Још и данас се могу видети његови остаци, а монахиње из садашњег Јаска до пре неколико година, претурајући по рушевинама, наилазиле су на делове шута на којима су се могли видети остаци фресака, што значи да је Стари Јазак био исликан фрескама (зивописан). Та чињеница говори да је он био у то време доста доброг материјалног стања.
Судећи по висини своте (6000 акчи) и годишњим давањима (600 акчи) које је манастир давао Турцима (1566) изгледа да посед који је имао није био тако мали, а десетак година касније он је чак и повећан јер су му и годишња давања порасла на 1400 акчи. Временом је манастир осиромашио тако да опат Бонини (1702) наводи да је у Старом Јаску било осам монаха, али због сиромаштва су живели скоро као просјаци. „У њему нема ништа нарочито да се види, јер је мали. Црква је цела украшена фрескама, урадјеним у старом стилу, и има једну куполу. Манастир је цео разрушен, али се на основу самих рушевина може назрети раскош којом је био саградјен. Сада нема ништа осим једне уредјене куће, у којој живи осам калудјера. Они служе у поменутој цркви. Живе готово као просјаци, јер немају, као други манастири, имања да би се могли издржавати“.
Првобитно је цар Урош био сахрањен у Неродимљу, код Урошевца , града који је по њему и добио име, где је два века касније канонизован као светитељ. У манастир Стари Јазак мошти су пренете у српским сеобама 1705. где ће почивати 36 година, а 1741. бити премештене у новоизградјено манастирско здање.
За време Другог светског рата, мошти овог светитеља су пред налетом усташа 1942. биле пренете у Београд заједно са моштима кнеза Лазара и Св. Стефана Штиљановића. Немашке окупационе власти дозволиле су да се мошти пренесу у престоницу и за то су комисији СПЦ ставила на располагање возила. Мошти је у Београд допремио изасланик Синода Радослав М. Грујић 13. и 14. априла 1942. , а наводи се да да им је уз пут чак и немачка окупациона војска одавала почаст као владарима.
Из београдске Саборне цркве мошти цара Уроша, чији је култ, вековима снажан на простору Карловачке митрополије, продро и до Русије и Свете Горе, су враћене у Јазак 22. септембра 2001. ’’ (Према тексту Синише Ковачевића, објављеног у прилогу ’Дневника’ Манастири Фрушке Горе)
Црква са традиционалним архитектонским облицима средњовековне српске сакралне градње завршена је 1741. Високи барокни звоник изграђен је 1803. Тространи манастирски конаци грађени су између 1736. и 1761. и до 1763. године зидарски радови су били завршени и манастир се појавио у свој својој лепоти. Монаси нису цекали да се манастир до краја изгради тако да су се вец 1741. године уселили. Од те године и Стари Јазак бива претворен у женски манастир. Тих првих година изгледа да су оба манастира била веома активна. Док Стари Јазак има 13 монахиња, Нови Јазак има 11 монаха, 2 дака, 2 слуге, 7 прњавораца. Стари Јазак је живео свој живот па царски изасланик гроф Хадик наводи у свом извештају да калудјерице имају прастару али лепу црквицу, али зграда у којој станују била је у веома лошем стању (1769).
Старом Јаску као женском манастиру није био судјен дуг живот и већ 1774. године бива укинут, а по наредјењу аустријских власти он је не само расељен већ и срушен. Осим тога били је наредено да се три преостале калудјерице врате световном зивоту (игуманија Настасија, Епистимија и Теофана). Ипак, то није био његов крај јер наредјење није до краја извршено тако да још 1775. године постоје и манастирска црква и ћелије, али сада у сасвим лошем стању. Чак и након рушења он је постао место где се народ окупљао о Богородичине дане. Последња игуманија манастира је била Настасија (родом из Ирига) која је са монахињом Епистимијом (иначе, својом ћерком) и Теофаном затворила манастир. Као драгоценост у манастиру су се чувале Иконе Спаситеља и Богородице, прилози игуманије Настасије и кцери јој Епистимије, а у ризници манастира налазиле су се и старе двери(од пре 1522. г.), рукописно јевандјеље које је писао и радио поп Петар из Земуна 1567.г., јевандјеље писано 1581., а оковано 1593. г.; јевандјеље чије су корице оковане 1623.г., за које се каже да је савршенство технике, вероватно јединствено у целој српској уметности ове врсте.
Данашњи манастирски комплекс се састоји из цркве са звоником, конацима који са три стране окружују цркву, док је са четврте стране високи заштитни зид. У манастирски комплекс уводи засводјени пролаз кроз који се улази у травнато двориште са мноштвом веома брижљиво гајеног цвећа. У средини дворишта уздиже се црква са више масивним него витким звоником. Оно што Вам одмах пада у очи јесте лепота црквене фасаде. Црква је зидана наизменичном употребом црвене цигле и белог камена, што фасади даје шароликост декора. Осим тога фасада је неуобичајено издекорисана турским (исламским) декоративним градјевинским елементима. Уз цркву се наслања троспратни звоник изградјен под потпуним утицајем барока. Звоник има отворени трем, а на првом спрату капелу која није у функцији. Десетострано кубе, не сувише украшено, са десет прозора, употпуњава ову лепу слику.
Унутрашњост цркве украшава иконостас који је израдио Димитрије Бачевић 1769. године, а уз помоћ својих уценика Теодора Крачуна и Димитрија Поповића. Сам иконостас има укупно 58 икона подељених у пет зона. Урадјен је у барокном стилу тако да на иконама долазе до изражаја прикази пејзажа у позадини фигура. На самом врху иконостаса налази се велики позлаћени крст са обе стране окружен иконама. Оно што не дозвољава да овај заиста леп иконостас додје до пуног изражаја јесу два масивна стуба који придржавају кубе, али и заклањају скоро половину иконостаса. Због тога нецете бити у могуцности да једним погледом обухватите цео иконостас, што је несумњиво велика штета. Испред два стуба, који онако нетактично заклањају иконостас, налазе се две изванредно лепе иконе које су урамљене у масивне тронове. Прва икона јесте представа Богородице и овај рад се приписује Теодору Крачуну (1770). Испод трона налазе се мошти Анастасије Римљанке које је добио кнез Лазар након своје посете Светој гори. Друга икона припада непознатом аутору (потписана са А. С.) и на њој је насликан свети цар Урош (1776), последњи и најнесрећнији припадник велике породице Немањић. Некада, испод ове иконе у кивоту су лежале мошти цара Уроша. Са стране се налази Архијерејски трон са иконом св. Николе која је рад Григорија Давидовића Обшића (1784). Трон је урадјен изванредно прецизно са мноштвом детаља које је тешко све и приметити. Да би утисак био још већи, сви тронови (они са иконама и архијерејски) као и иконостас су позлаћени тако да се у полумраку цркве пресијавају дајући неки чудесан утисак.
Српском светитељском пантеону се на барокним иконостасима, као и у монументалном сликарству, постепено додељује све више и све значајније место. На иконостасима у развијенијој форми српски светитељи се први пут појављују управо на соклу иконостаса храма манастира Јаска. Да би се истакао верски и политички континуитет Пећке патријаршије и Карловачке митрополије, у такав програм укључени су и прекосавски светитељи, сремски деспоти Бранковићи, Стефан Штиљановић и архиепископ Арсеније. Свети Арсеније, први наследник светог Саве на архиепископској столици, чији лик Бачевић представља на соклу јазачке олтарске преграде, рођен је у Срему. Арадски епископ је његовом службом истакао важност и значај Срема, који је у новим усповима постао седиште духовног, политичког и културног живота српског народа у Хабзбуршкој монархији.
Генерална реконструкција манастира извршена је измеду 1926. и 1930. године.
Новосаграђени манастир је у XВИИИ веку поседовао царске привилегије. Њиме је између два светска рата годинама управљао архимандрит Валеријан, потоњи викарни епископ сремски из чувене породице Прибићевић.
Академик Дејан Медаковић је, одређујући приоритете фрушкогорских манастира по значају, важности и улози коју су имали у духовном и световном животу Срба, Јазак сврстао на треће место, иза Крушедола и Врдника.
У току ИИ светског рата страдали су манастирски конаци, док је црква остала неоштећена.
Pogledaj: Manastir Grgeteg – oaza mira i blagoslova duže od pola milenijuma
