Stanarina za onaj svet

1
1125

Period je u mesecu kada stižu računi. Negde sam slušala kako je dobra mantra zahvaljivati se, kada otvoriš poštansko sanduče, što si dobio te račune ili pak praviti se kako su ti stigli ispisani čekovi na nenormalno velike sume novca. Još nisu takve afirmacije počele da rezonuju sa mnom jer ne može moja logika da pojmi situaciju u kojoj se ja zahvaljujem što treba da platim vodu koja mi je Bogom dana. Jednostavno ne ide. Ne ide ni logika sa čudima, znam to.

Piše: Danijela Zeljković

Posle par dana, pronalazim jedan okasneli račun. Uzdahnem nevoljno pre nego ga uzmem, malo i iznenađena jer znam da su svi već stigli. Uzimam ga u ruke i vidim da je na moje ime (ostali uglavnom nisu). Ono što me još više zbuni a na prvi momenat mi se učini da ne vidim dobro, je pošiljalac. Groblje. Pismo s groblja. U neverici malo tresem glavom ne bi li uvidela da ipak grešim pri čitanju ali ono i dalje stoji na mestu „Ko šalje: Groblje“. I isti momentat počinjem da se smejem jer sva sreća shvatam.

Pre nekih sedam godina prvi put mi je stiglo pismo ovakvog tipa i stiže jednom godišnje pa imam vremena da zaboravim i da se slobodno rečeno, šokiram. Godišnja taksa za grobno mesto mog dede, očevog tate, koji je preminuo pre dvadeset i sedam godina. Posle navršenih dvadeset godina od kako je umro došlo je vreme da se počne plaćati, kako ja volim da kažem stanarina, ne bi li izbegli da ga izmeste iz njegovog večnog doma. Samo ne znam gde. Četiri stotine pedeset i osam dinara na godišnjem nivou.

Ta “dužnost” je nekako pripala meni jer je očeva porodica jedna od neretkih koja puno priča a malo razgovara, pa su u sistemu, nekom metodom izbora, pronašli mene kao odgovornog i savesnog potomka. I tako ja mom Mišku plaćam kiriju kako bih i dalje imala gde da dodjem da mu zapalim cigaru pre nego sveću, jer je ipak to više voleo. Ne poznavajući ovo od mnogih uvrnutih pravila nazovimo ga Zakon o smrti i posle nje, zapita se čovek štošta.

Kako je uopšte moguće da ti neko traži novac za sveto mesto koje ti pripada, ne po zakonu nego po logici, veri, svemu ljudskom što poznaješ i znaš? Kako je moguće da jedno biće i jedna duša ne zaslužuje komad zemlje iz koje je sve nastalo i u koju sve odlazi? Prirodom ti dano da joj pripadaš, bez rente. Šta je sa onima koji nemaju ni jednu adresu u adresaru života na koju bi ovakav račun stigao? I znači li išta tih četiri stotine pedeset i osam dinara kome, vredi li to jednog zasluženog mira kada telo posustane a duša odluči da nastavi put, u nekom drugom univerzumu?

Svetogrđe uvek prati jeftina rabota. Nije li ovaj sistem do sad izmislio basnoslovne takse i poreze, danke u krvi i odricanje, da ne kažem otimanje, nego još i plati što si mrtav više od dvadeset godina, da te ne iselimo ili ti dodelimo cimera jer sam ne možeš da snosiš troškove.

Nista ne može da me uplaši kao odsustvo ljudski čiste i dobre emocije kad je u pitanju nešto ovako sveto kao što je smrt. Gubimo veru i dostojanstvo zbog vešto izmišljene iluzije manipulatorskog karaktera zvane novac. Gubimo i to za male pare.

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here