Kada sam zimus intervjuisala našu poznatu spisateljicu, Vesnu Dedić, jedna surovo realna rečenica ostala mi je urezana u misli: „Čini mi se da se nikad nije toliko puno pričalo o ljubavi, a u isto vreme je sve manje ljubavi u ljudima“.
Ista je situacija sa unutrašnjom lepotom.
Koji god intervju da pročitamo, s kim god kafu da pijemo ili slušamo savete starijih čujemo: Najvažnija je unutrašnja lepota ili šta neko ima u duši. Kad devojka bira momka obavezno joj se naglasi da ne mora biti lep, ali da pazi „kakav je u duši“. Još ako iz „duše“ vire ključevi BMW-a, ma ne može bolje.
Devojke koje stalno ističu kako su srećne i ispunjene, tovare silikone gde se god strpati mogu. Kažu ne rade to zbog drugih nego zbog sebe. U isto vreme pričaju o unutrašnjoj lepoti. Šta je za njih unutrašnja lepota? Ako je najvažnija zašto „pući“ čitavo bogatstvo na spoljašnju? Čemu toliki trud i bol?
Ne smetaju mi silikoni, smeta mi licemerje. Reci ko čovek „Hvatam momke sa novim sisama, ustima i guzom jer to je jedino što današnji momci gledaju“, a ne sranja poput „Kad se nasmejem, on vidi moju dušu“.
Pritom osmeha nema jer su silikonska usta od gravitacije postala smežurana gomila ničega, a oči se od trepavica, koje se stapaju sa šiškama ni ne vide. Ima žena sa silikonima koje imaju i unutrašnju lepotu. Ali ne postoji duša koju će te nadogradnje obradovati i ispuniti.
Postoje dobri i loši momci, ali ne i oni koji će biti bolji sa ključevima skupog auta. Sve su to zadovoljstva, ali ništa više od toga. Pogledajmo sami sebi u dušu, u tu našu unutrašnju lepotu.
Tamo nismo ni u skupim krpama ni nadograđeni ni naduvani. Tamo smo sami, nagi sa svim slabostima i snagama. Čekamo. Čekamo da nam neko skine sve maske i dođe do nas. A došlo je vreme da su maske sve jače, tamnije, mračnije… Pa tako osvajamo silikone i BMW. Dušu ne!
