U ranoj fazi slikarskog stvaralaštva Đurđa Teodorovića, prepoznaje se naglašena kompozicija sa socijalnom tematikom, što neće ostati nezapaženo od strane predstavnika vlasti u Beogradu. Tako je njegovu sliku „Večernja šetnja“ iz 1935. godine, na Prolećnoj izložbi Umetničkog paviljona „Cvijeta Zuzorić“ na Kalemegdanu, policija skinula sa izložbe pre otvaranja.
Iz ovog perioda treba pomenuti slike – ulja na platnu „Ciganska svadba“, (repliku uradila Paloma Nemet, palanački amaterski slikar) i „Odmor“ iz 1939. godine, koja je proglašena od strane stručne kritike najboljim slikarskim ostvarenjem naše socijalne umetnosti do Drugog svetskog rata. Slika je po rečima Teodorovića, pored pohvla kritike, doživela određena osporavanja od njegovih drugova iz umetničke grupe „Život“, jer navodno tematski je neutralna, bez borbenog duha i odaje manir građanskog mondenskog slikarstva.
Pored slikanja, Đurđe Teodorović se kao dobar crtač, veoma rano počeo baviti angažovanom karikturom, što mu je donelo veliku popularnost kod širokih narodnih masa, ali nažalost i podozrenje kod policije. Objavljivao je karikature na naslovnici novopokrenutog naprednog nedeljnika „NIN“, kao i u poznatom humorističkom listu „Ošišani jež“ u Beogradu. Njegove karikature odisale su razumljivim simbolima i elementima koji su na duhovitu poentu i satiričnom žaokom u samom crtežu, bile nedvosmisleno razumljive za „običnog“ čitaoca i posmatrača, tako da tekstualni deo ispod crteža bio jeminimalan ili suvišan. Često zbog konspiracije nije potpisivao svoje karikature, što je urednike listova dovodilo u nezavidan položaj, ali su bile toliko prepoznatljive, da nije bilo dileme koje njihov autor, što je umetniku godilo, ali i policiju upućivalo na vinovnika „inkriminisanog“ dela.
Drugi svetski rat ga zatiče u Beogradu, a kako je bio povezan sa Komunističkom partijom i antifašističkim pokretom, našao se u partizanima, gde je zajedno sa Đorđem Andrejevićem Kunom i još nekolicinom naprednih slikara raspoređen u Propagandno odelenje 3. armije. Po oslobođenju, krajem 1944. godine, pa sve do kraja 1946., Đurđe boravi u Novom Sadu, a kao član Slikarske sekcije, angažovan je u redakciji novosadskog dnevnog lista „Slobodna Vojvodina“, (preteče „Dnevnika“). U listu je radio ilustracije i crtao karikature sa aktuelnom tematikom iz oblasti unutrašnje i spoljne politike, (agrarna reforma, kolonizacija, obnova zemlje, delovanje neprijateljske emigracije, suđenje u Nirnbergu i dr.). Vesti u „Slobodnoj Vojvodini“, o napredovanju naše vojske i Savezničkih armija, koje su nagoveštavale nemački slom i skori kraj rata, pratile su karikature Đurđa Teodorovića, na duhovit, satiričan i zabavan način.
„Tridesetogodišnji umetnik iz Obrovca, kraj Bačke Palanke, poznati slikar i karikaturista, crtao je sigurnom rukom, rutinirano i angažovano. Njegova karikatura objavljena 18. februara 1945. godine u „Slobodnoj Vojvodini“, predstavljala je „Jadanje dva Milana“ –Nedića i Popovića negde u Nemačkoj, a njihov jadan izgled je nagoveštavao da će ih stići narodna pravda“, navodi uvodničar lista. Iako su karikature preuzimane i iz sovjetske štampe, Teodorovićevoj kerikaturi urednik lista je davao prednost zbog njene aktuelnosti, angažovanosti i prepoznatljivoj tematici.
Tako, u već pomenutoj „Slobodnoj Vojvodini“, u rubrici „Pisma Čitalaca“, jedan komentar glasi: „Vrlo je upečatljiva karikatura Đurđa Teodorovića, objavljena u vašem listu 24. februara 1945., na kojoj crvenoarmejac bajonetom ubija zmije – otrovnice sa glavama Hitlerovih glavešina.“ Ovakve karikature i likovno i idejno, bile su na visokom umetničko-propagandnom nivou, što je kod nadležnih vojnih vlasti u Agitpropu 3. armije, obezbedilo Đurđu stalan posao u „Slobodnoj Vojvodini“. Karikatura „Dogovor kuću gradi“, crtež Đurđa Teodorovića, objavljen u „Slobodnoj Vojvodini“, 10. novembra 1946. godine, donela je autoru laskavo priznanje i važnu referencu za njegovo dalje umetničko angažovanje i napredovanje.
Krajem 1946. godine, Teodorović prelazi u Beograd, gde pored slikanja bavi se ilustracijom, pretežno dečijih knjiga, crta karikature za „NIN“ i „Ošišani jež“, a jedno vreme radi kao scenograf u Srpskom narodnom pozorištu u Beogradu. Za profesora crtanja na Likovnoj akademiji u Beogradu, imenovan je 1948. godine, koja ga sledeće godine upućuje na školovanje u Pariz, gde ostaje do 1950. godine.
