Sa Goranom Jovićem o pesmama, muzici, životu

Pesnik i kantautor

0
1096

Gorana Jovića znaju svi koji posećuju kulturne događaje, koncerte, izložbe. Izlazi na scenu, šešir na glavi, gitara oko vrata i počinje da peva. Vrlo brzo žamor utihne, svi pažljivo slušaju, a na kraju topli aplauz odobravanja, podrške.

– Ja sam rođeni Zrenjaninac, ali u Bačkoj Palanci živim od svoje prve godine – počinje svoju priču Goran Jović.

– Ovde sam završio osnovnu i srednju školu a diplomirao sam na Pravnom fakultetu u Novom Sadu. Napisao osamdesetak bezuspešnih molbi za posao. I zauvek odlučio da nemam ništa protiv posla pravnika, ali da imam protiv sebe u njemu. Bio sam prodavac lutrije, petnaestak godina radio u trgovini auto delovima, radio kao zidarski pomoćnik, pa na uzorkovanju i inspekciji kvaliteta poljoprivrednih proizvoda za „Jugoinspekt“, bio piljar, popisivač struje, postavljao kulise u dramama za decu na ondašnjoj TV Novi Sad, svirao gitaru u kafićima…

Otkad znam za sebe privlačila sume slova i reči. Reč koja ima svoju muzikalnost i posložena na određeni način, izgovorena skupa s nekim drugim rečima tvori pesmu. U mladosti sam besomučno čitao, gaseći knjigu na knjigu, kao cigarete. U vreme studija, i po stotinak knjiga godišnje!

Postepeno sam shvatao da je tu negde moj stvarni dom, da su moji istinski preci, oni po duhu i po duši (nikako se ne merim po veličini, već samo po srodnosti karaktera!) ljudi kao Elijas Kaneti, Mihail Bulgakov, Danilo Kiš ili, pre svih, Franc Kafka… Sve što sam čitao bilo mi je savršeno jasno, knjige za mene nisu imale tajni. Prosto sam mogao da „vidim“ kroz njih.

Svoje prve pesme zapisao sam pre svoje desete godine (Svesno kažem „zapisao“, jer se pesme ne pišu već upravo zapisuju: pesnik ili osluškuje svoju vlastitu unutrašnjost, ili je pak impresioniran spoljašnjim svetom. To se onda zabeleži i tako nastaje pesma). Bile su to imitacije ili čak plagijati stihova Branka Ćopića i Dragana Lukića.

Javljao sam se na književne konkurse. Još 1986. finalista „Ratkovićevih večeri poezije“ u Bijelom Polju. Kratka priča u novosadskim „Poljima“, pesme u „Sunčaniku“. Deset godina za redom učesnik finalnih večeri Festivala za najlepšu boemsku pesmu na srpskom jeziku, u Beogradu – 2006. godine moja „Zidareva boemija“ (predsednik žirija akademik Nikola Milošević) osvaja prvu nagradu, a 2007. „Pohvala gordosti“ (žirirao Mihajlo Pantić), drugu. Posebna pohvala na „Tragom Nastasijevića“ u Gornjem Milanovcu prošle godine, poetski festivali u Knjaževcu i Žitištu…

Gitaru sviram od svoje 14-15-e godine. Nikad nisam naučio zaista da sviram, više se gitarom služim, to da bi reči lakše potekle iz mene. Mislim da poezija našeg doba može opstati i naći „svoje uho“ samo ako je otpevana. Zato i ja svoje pesme pevam. Nekad „uz malu pomoć mojih prijatelja“ (pomenuću Biljanu Radivojević, Mirjanu Lovrenčić, Teodoru Banjac i Iliju Bubulja), ali najčešće sam.

Krajem 1990-ih na Festivalu akustičarske muzike u Sivcu (FAMUS) s Biljanom Radivojević drugo mesto (pesma „1992.“), Biljana i ja uz Nemanju Graonića na solo gitari 2007. na istom festivalu, nagrada za najbolji tekst („Posmatraš me krišom“). Još dva puta na FAMUS-u , s Biljanom „Mala noćna pesma“ i sa Ivanom Tadić (tada Pejović), Markom Šalićem i njegovim „Akordom“ – „Strašno tužna pesma“. Radio i za druge izvođače. Merima Njegomir pevala „Dunav ima tvoje oči“ moje reči na „blanko“ melodiju Tanje Hadžialić („Zlatna tamburica“ 1996. – treća nagrada žirija), a Milan Davidović je bio „Zvezda Granda“ s mojom i njegovom, „Anđeli je dali“… Pre toga, Milan na omladinskom festivalu u Donjem Milanovcu pevao „Ponekad još, Jelena“, čiji smo autori Branka Subašić i ja (nagrada publike). Radio i folk, Dragan Krstić – Crni snimio moju „Ona me majko, ne voli više“…

Ja pesme pravim za sebe i zbog sebe. Ali mi je srce na svom mestu kad vidim da ljudi vole moje stihove i da čuju mene, s gitarom. Metnem šešir, nabacim osmeh i pred svaku pesmu ispričam autentičnu pričicu o situaciji iz koje se ta pesma „ispilila“. Naučio sam da treba gledati da nikako ne ideš protiv sebe, jer te „na kraju uvek raskrinkaju“. Trudim se da moji nastupi pred publikom, autorske večeri i promocije mojih knjiga (knjiga samostalnih za sad, imam četiri; tri su poezija – „Monah ulice“, „Arlekino bluz“ i „Ljubavi jednog monaha“, a jedna kratka proza – „Trenuci prozirnog“) budu zanimljive i drugačije nego što su ljudi navikli da budu dešavanja takve vrste.

Fanatični sam biciklista, prelazim biciklom i po desetak hiljada kilometara godišnje. Beležim se kao član Književnog kluba „Dis“ i Kluba klasične gitare „Akord“.Svirao sam gitarsku pratnju godinu dana u Kulturnom klubu „Zvono“, pevao deci i pevao s decom, svirao u kafanama i bibliotekama i u Domu za stare ljude… I svuda sam video isti sjaj u očima. Od prošle godine sam član Društva književnika Vojvodine, postao sam samostalni umetnik u zvanju – književnik. Ja bih više voleo da je nekako moglo pisati – pesnik, ali šta ćeš…

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here