Đurđe Teodorović slikar socrealizma

Likovna vertikala Palanke (12)

0
604
U duhu socijalističkog realizma - crtež Đurđa Teodorovića "Slobodna Vojvodina" , 1946.

Studijsko putovanje u Pariz i dvogodišnje školovanje u gradu „svetlosti i umetnosti“, pored konvencionalnog i formalnog likovnog obrazovanja, zadojilo je Đurđa Teodorovića i savremenim slikarskim tokovima avangarde sa Monmarta.


Obilazeći mnoge pariske likovne galerije tog vremena, Đurđe je iz prve ruke shvatio i prihvatio likovni pravac „moderne“, koju je, možemo slobodno reći, prvi doneo 1950. godine u Beograd i bio njen snažni promoter u beogradskim umetničkim krugovima. Po povratku u Beograd iz Pariza, Đurđe Teodorović proširuje svoje slikarske vidike, što se najpre primećuje u tematskom i kompozicijskom pristupu slici, vraća se aktu, portretu, pejzažu.

Najbolji primer koji ide u prilog gore iznetoj konstataciji je slika „Tri skice“, urađena u kombinovanoj tehnici. Iako je Đurđe poznat kao pripadnik socijalističkog realizma, ovom slikom pokazao je i druge sobenosti svog slikarstva. Pored izuzetnog osećanja za kompoziciju, koja jeste realistička po poetici, ona je i intimistička po senzibilitetu. Smisao apstrahovanja nebitnih detalja forme, na pomenutoj slici i njeno svođenje na asocijalne i simboličke sadržaje, odaje Đurđa, između ostalog, kao i modernistu.

U najplodnijem periodu njegovog stvaralačkog slikarskog opusa, od povratka iz Pariza do penzionisanja 1968. godine, pored pedagoškog rada, on se izražavao i u drugim likovno-umetničkim formama: ilustracija, novinarstvo (pisao je u kulturnim rubrikama na aktuelne likovne teme), karikaturista, scenograf, skulptor, a prvo i pre svega, slikarstvo.

„Jeste, rasipao sam se i možda je to moja greška, ali drugačije nisam mogao i verovatno bih ponovo živeo i radio isto tako. Znam da je moja široka društvena i umetnička angažovanost štetila mom slikarskom izrazu, ali još kao veoma mlad osetio sam predratni napredni omladinski pokret kao svoj i ostao veran tim opredelenjima. Takav život ne kondenzuje slikara, već ga stavlja u uske okvire i onemogućava mu da rano otkrije neke umetničke zakonitosti. Imao sam zbog toga kriza, dilema, da li da sve ostavim, ali slikao sam iz iste takve potrebe kao što sam radio i drugo. U svakom slučaju, neka vreme donese ocene o svemu“, kaže
Teodorović u listu „Dnevnik“, 14. novembra 1982. godine.

U to vreme stvorio je monumentalne kompozicije velikog formata na temu NOB-a, obnove zemlje i istorijske sadržaje: „Prvi srpski ustanak“, „U svitanje“, „Sedmi dan“, „Sutjeska“ i mnoge druge slike. Sva ova dela odišu impresionističkim tendencijama, jakim koloritom, širokim i temperamentnim potezom, puna emotivnog naboja i senzibiliteta, kakav može da izrazi slikar patriota i iskreni rodoljub, čije korene Đurđe nosi iz roditeljskog doma i oca sveštenika, Nikole Teodorovića.

„Moj umetnički put nije bio jednostavan, zahvaljujući mojoj složenoj prirodi. U mojim slikama, figura je bila predmet mog interesovanja, što se najbolje vidi u mojim naslikanim aktovima, dok kasnije sam radio kompoziciju sa borbeno-tematskim izrazom.“

Sagledavajući umetničko delo Đurđa Teodorovića u celini, koje je obimno i raznovrsno, može se konstatovati da je brzo prihvatio ideje o angažovanoj umetnosti i kompozicije sa socijalnom tematikom. Njegov slikarski izraz je mnogo složeniji i umetnički bogatiji od onog što je nalagala estetika socrealizma, ali bez obzira na proširene slikarske vidike, nikada nije napuštao figuru kao element izražavanja u slikarstvu.

U jednom intervjuu u „Dnevniku“, pod naslovom „Skica za portret umetnika“, povodom Đurđeve izložbe tempera u Malom likovnom salonu u Novom Sadu, na pitanje novinarke J.Divljak-Arok, o njegovom bačkom poreklu, je rekao:

„U Južno-bačkom selu Obrovcu sam se rodio, koje pripada Bačkopalanačkom srezu, gde sam u školu išao, moj otac je rodom iz Turije, dakle opet Bačka. Prvih posletratnih godina, u tom nadahnutom vremenu stvaranja svega što danas imamo, radio sam u Novom Sadu i zauvek ostao istinski zavičajno i sentimentalno vezan za ovo područje.“

Na pitanje o delima koja je izložio na pomenutoj postavci tempera, Đurđe Teodorović odgovara kratko i skromno:

„Ja obično radim velike formate, pa mi za ambijent ovog kamernog salona nije preostalo drugo, no da donesem tridesetak tempera i skica zabeleženih na putovanjima, onako neobavezno, više kao putopis, nekako intimno viđenje sveta.“

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here