Pa nek nove mudre glave mir i slogu večno slave

Najstariji član Književnog kluba "Dis"

0
391

Mirko Ninković, profesor mašinske struke u penziji, rođen je 1933. godine u selu Sajković, na pola puta između Livna i Bosanskog Grahova.


U Bačku Palanku doselio se 1953. godine, gde se zaposlio, oženio i stvorio porodicu. No, prethodni život u Bosni nije mu bio nimalo lak.

– Moj otac je bio partizan – prvoborac proleter 1943. godine su ga ustaše zarobile i umorile ga na stravičan način, pečenjem na vatri – seća se gospodin Mirko sa suzama u očima.

– Ostavio je za sobom sedmoro maloletne dece i svi smo bili opredeljeni za suživot sa ostalim narodima. Tako u našoj široj porodici imamo petnaestak mešanih brakova, tako da je i moj unuk pre godinu dana oženio Mađaricu. U školi sam stalno propagirao bratstvo i jedinstvo, rad i poštenje, kao i hrabrost.

Vojnoindustrijsku vazduhoplovnu školu i zanat metalostrugara završio sam na Rakovici u Beogradu, a tri godine sam bio proglašavan za najboljeg pitomca. Radio sam četiri godine kao metalostrugar i sa Karađorđeva sam položio prijemni ispit i posle dve godine završio Višu stručnu pedagošku školu i postao nastavnik teorijske nastave u metalskoj struci.

Posle četiri godine upisao sam drugi stepen i postao profesor politehničkih nauka. Oženio sam se i rodila nam se kći, koja je na našu veliku tugu, umrla pre pet godina od raka. Radio sam 28 godina i otišao u penziju koju uživam već tridesetak godina.

Pesme sam počeo da pišem na nagovor moga dede, koji je imao aspiracije na jednu udovicu, koja ga je odbijala. Moram reći, da je deda tada imao 80 godina i bio bez babe, a ona 36 leta i da bi joj se osvetio on je mene, dete od osam-devet godina nagovorio da napišem pesmu o njoj, koja je ispala dosta vulgarna, pa sam od oca i majke dobio teške batine zbog nje.

Nastavio sam da pišem pesme, sa porukom, jer sam davno saznao da pojedinac teško uspeva, pogotovo u našoj sredini. Najbolje pesme sam napisao ovde u Bačkoj Palanci, neke su izašle u „Nedeljnim novinama“: „Slobini snovi“, „Ne daj se otadžbino moja“…

Milan Bursać je jednu govorio za radio, pa se ona vrtela na talasima ovog medija, pojavljivale su se i na programu Televizije „Lasta“, a pesme su mi objavljivane u raznim novinama, kao što su „Narodna armija“, „Politika“ i „Dečije novine“.

U društvu su me veoma rado slušali kako govorim svoje pesme i mnogi su se interesovali, kako to ja, mašinske struke pišem poeziju. Moje pesme imaju svoju poruku, samo ih treba shvatiti, one prate i istoriju i imaju određeni umetnički domet.

Profesor u penziji, Mirko Ninković imao je veoma teško detinjstvo, prilično uspešnu profesionalnu karijeru, a sebe je na umetničkom planu pronašao u pisanju pesama. Član je, i to najstariji, Književnog kluba „Dis“, uvažavan među ljubiteljima poezije, ali i među bivšim učenicima. Kod njega važi konstatacija, da za istinsku ljubav prema umetnosti nisu važne godine, već ljubav i inspiracija.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here