Tajnoviti stihoklepci

639

Jutros mi je rekao: „Hej! Poslao sam pesme one svoje, onoj kojoj su posvećene. I, ima reakcije!“

Bile su to prve reči koje su doprle do mene u ovaj avgustovski dan. I bile su divne! Jer, reči su ljubavi! Lepota je probuditi se u svetu u kom znaš da On joj je poslao svoju poeziju, Njoj posvećenu, a Ona, posle dugog ćutanja odgovorila, odreagovala. Ima nade ipak. Za Planetu, za Ljubav, za Poeziju, za Njih…

Ne znam ništa o Njima. Nije mi nikad mnogo govorio. Sem da je od siline sveg onog što mu se u dušu ugnezdilo počeo da piše. Njoj, Njegovom Nemiru. I za nekog za kog nikad ne bih rekla da će- progovorio je kroz papir. Duša valjda nađe svoj lekoviti put kad drugog izlaza nema. Ahh, ta Ljubav…

Ne znam ništa o Njima. Nisam nikad ni zapitkivala. Samo bih slušala prijatelja kog mori tuga, ona koja postoji od kad je sveta i veka. I te stihove, nikad ni ne pročitah, ali znam, osećam da su oni pravi, da vrede, ma, ne samo emotivno, već i umetnički. A mene osećaj nikad prevario nije. A, sad, tamo su gde treba. Kod Nje. Možda baš kraj uzglavlja da se svake večeri podseća da ona je nečija Laura, Svetlana, Lenka, Džejn… i sanja s osmehom do jutra.

Pitam se, dok u ovo sunčano jutro ležim na sanjivom jastuku, svesna li je koliko je srećna zapravo? Neko je uzeo olovku i dušu svoju isprskao na papir. Zbog Nje. Njoj. Danas, avgusta 2018-e. Neko joj je, ne znajući više kako i gde, otkinuo deo sebe i dao i kroz umetnost. I načinio je besmrtnom. Sem u Njegovom bivstovanju postade besmrtna i u očima Sveta. Ostavljen je zlatotisk Njihove ljubavi. Božanski, zar ne?

Ovako polusanjiva, s osmehom zbog dragosti vesti i nečije sreće upućujem molitvu Kosmosu da stihovi spoje ih. Ponovo. O, kakva univerzumska senzacija bila bi to! A ja, tako arhaična i romantična, kako reče mi neko pre koji dan, čvrsto verujem da Ljubav i Poezija spasiće Svet. Ima nade…

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here