Kao što bi rekla moja prijateljica „Inspiracija je svuda“. Baš je tako. Izađem na ulicu sa decom i dobijem toliko sugestija, saveta, „komplimenata“ da bih knjigu mogla da napišem.
Možemo mi u Evropu. Možemo u 21. vek, možemo da modernizujemo naše živote koliko hoćemo, ali fenomen „komšinica koja bolje zna da živi moj život od mene same“, nećemo istrebiti. To smo mi, to je naša kultura.
Ako ste žena, udata, imate dvoje dece, muža koji je često na putu, i živite tako da vas tuđi životi ni najmanje ne zanimaju, savršena ste meta. I to ženama naravno. Kad rodiš prvo, kad ćeš roditi drugo, kad rodiš drugo kad ćeš treće….
„Neka se mama ne uvredi, ali one su iste tata, obe“.
„Ti sebi moraš roditi treće, one nemaju ništa tvoje“.
„Preslatke su, da ih ne ureknem, ali kao da ih nisi ti rodila“.
Ipak, omiljena mi je ona da moram da rodim treće samo da bi ličilo na mene. Pa da imam i ja svoje dete.
U svemu ovome ne vidim ništa uvredljivo. Možda se neke majke vređaju kad im svi govore da dete liči (zamislite) na tatu, ali ja ne. Shvatila sam da ovo izgovaraju kad nemaju šta drugo. Dobaciti nešto moraju.
Da li se ovim veličaju majke, jer rodile smo ih pa moraju po nekoj logici, nešto da imaju na nas, ili pak očevi, ne znam, ali pitam se kad će majčinstvo prestati da se posmatra kao fabrička proizvodnja? Kada će žena ženu prestati da kritikuje kako nije super mama, kako ne zna da zadrži muža, da kuva, ne zna da doji, ne zna da nauči dete na nošu?
Ta ista žena zna da kaže kad je vreme za prvo, drugo, da mora treće ako ove dve ne liče na mamu, zna kad je vreme da žena ućuti, ali i kad je vreme za razvod. Zna da dete neće brokoli jer je mama za to kriva, i da je odbija mleko jer je opet za to mama kriva.
Nije ovo tekst kojim branim muškarce. Jednostavno nikad nisam čula da je mom mužu neki kolega, prijatelj ili komšija rekao da nije dobar otac ili muž ili bilo kad dao neki do bola glup savet.
Onako kako žena ženu sažvaće i povrati, ne može niko nikog.
