BAČKA PALANKA: Samo od penzije ili radničke plate teško kraj s krajem krpe muž i žena, a ako su tu i majka njena, deca i unučad…
Stara je anegdota da je ovde nedavno jedan porodični „kućni savet“ odlučio da deda penzioner mora nešto da radi, jer ovako se više ne može. Treba kupiti ogrev za zimu, spremiti zimnicu, pa očuvati tradiciju zabijački, spremiti za slavu i za Božić okrenuti pečenicu, obeležiti dečije rođendane, deranima i curama kupiti nove mobilne, registrovati auto, platiti porez…
Zbog toga ljudi i žene u trećem dobu rade honorarno, jer, vele, na to su naučili dok su zvanično spadali u radničku klasu. I dok je majka „jedva dočekala“ da dođe vreme nadnice za branje paprike, jabuka, grožđa… (dnevnica 1.600 dinara) deda, mora da dopunski doprinosi od proleća do kasne jeseni.
Bačka Palanka ima neke prednosti u odnosu na velike gradove kada je reč o mogućnostima „manuelnog, paorskog tezgarenja“ ne samo onih u trećem dobu, već i onih koje još par godina deli od penzije. Čak i urbanisti priznaju da ovaj gradić ima svoj strogo urbani deo, periferiju, a pre svega stambena naselja gde nije dozvoljena dopunska delatnost poput držanja stoke u svinjcima, štalama, pa čak ni živine u kokošinjcima, ali, ipak se ponekada progleda kroz prste pogotovo ako su komšije dobre, odnosno podnose smrad iz komšijske avlije. Međutim, ima i delova grada u kojima postoje svojevrsni mini salaši, nasleđeni kućerci sa svinjcima i kokošinjicima, a koji se graniče, na primer, sa obližnjom šumom Bagremara.
Tu je urbanizacija zaobišla velike bašte, može se zasaditi voće, grožđe, držati guske, domaća živina, koze, po koja ovca, prase, krmača. Ko je od pokojnog ćaće, ili dede nasledio tako nešto danas ima i rekreaciju i korist, a kako vlasnici takvih malih imanja od 10-15 ari kažu, imaju i zdravu hranu. Sve je to automobilom pet minuta udaljeno od centra Palanke, a sve što rodi u bašti potroši se u sopstvenom domaćinstvu. Što pretekne podeli se rodbini, prijateljima, po koja litra rakije kumovima i komšijama u onom, urbanom delu grada gde im je stalna adresa.
Čak i bivši direktori nekada poznatih palanačkih društvenih fabrika, odlaskom u penziju krenuli su u dopunski rad na okućnicama svojih vikendica, ali i salaša. Jedan od njih veli da će mu takav posao produžiti ne samo radni, već i životni vek. Spojio je korisno i ono što je voleo kao dečačić, pa je zapatio koze, prasiće, domaće koke, guske. Kaže da svakoga jutra od svoje kuće u centru varoši za par minuta stigne na svoj mali salaš, nahrani blago, vraća se u varoš kako bi unuke razvezao do vrtića i škole, izvršio nabavku, pa na odmaranje. S večeri ponovo na salaš, namuze, najčešće četiri litra kozijeg mleka, nakupi desetak jaja, nahrani pulina, pa opet u svoj dom. Bude i kozijeg sira, pa gibanice, a rodilo je i grožđe i jabuke, pa će biti i rakije.
Kada smo kod rakije, ovde je već počela sezona rada kazana. Vole ovdašnji ljudi da popiju, ali za većinu kafana je skupa, pa se snalaze. Saznali smo da se za kilogram kruške vilijamovke sa uslugom pečenja treba platiti 60 dinara. Vele da to nije puno, a uskoro će i sezona pečenja lozovače. U Sremu cena grožđa za kom najverovatnije će biti između 45 i 50 dinara po kilogramu, u zavisnosti da li se rakija peče od rizlinga, hamburga, slankamenke, ili ostalih vrsta stonog grožđa. U Neštinu, na primer, voćari i vinogradari, a kako odavno nema velikih otkupljivača grožđa kao što je nekada u ovom kraju bio „Navip“ iz Petrovaradina ili „Vupik“ iz Vukovara, pružaju mušterijama kompletnu uslugu.
Imaju svoje voćnjake i vinograde, izgradili su savremene destilerija, nekada smo ih zvali rakiyinice, ili pecare, nude svoju burad, održavanje koma, drva, uslugu pečenja u modernim, velikim kazanima… padne tokom tog značajnog posla i koji roštilj, zavrti se kotlić, okrene pečenica. Više se grožđe u Neštinu i susednom ne prodaje na vagone, eventualno na tone, a najviše po par stotina kilograma. Ono što se ne proda u svežem stanju domaćini ocede u burad kao vino ili ispeku rakiju koja može da stoji i čeka kupce. Nekoliko domaćina u Neštinu radi ovaj posao, a poslednjih decenija posebno je na glasu porodica Škrbić. Urade sve, a mušterija samo treba da donese sudove, plati i odnese rakiju skelom preko Dunava između Banoštora i Begeča, jer se preko obližnje granice sa EU, susednom Hrvatskom, odnosno Ilokom, ne može se preneti „vatrena voda“ u većim količinama.
Kakvi bi Palančani bili domaćini kada ne bi dopunili porodični budžet koristeći blagodeti velike vode, odnosno Dunava koji im je skoro na kućnom pragu. Vekovima, a posebno u velikim svetskim i češćim našim domaćim krizama, ovdašnji svet je preživljavao zahvaljujući pecanju ribe. Stariji podunavci ovde će vam reći da je riba od kako je sveta i veka bila sirotinjska hrana, ali da se uvek pekla na svinjskoj masti, pa se tako dobijao utisak sitosti, a kada se dobro osoli špriceri klize niz grlo.
Priča mi jedan bivši ovdašnji alas, a Miša je davno napustio ovaj zanat zbog bolesti, da je nekada za jedan dan iz Dunava znao da izvadi i po 300 kilograma ribe, ali na dozvoljen način, odnosno mrežom i drugim legalnim alatom alatom. Nije tada bio problem da se proda kvalitetna riba kao što su smuđ, som, kečiga, šaran, linjak… Problem je bio sa belom ribom koje je uvek bilo najviše u mreži. Često se dešavalo da posle velikog ulova na desetine kilograma bele ribe podeli ondašnjoj sirotinji.
Danas je veli, a kako čuje, ribe sve manje. Priča da sadašnji alasi dnevno, kada su vredni, hvataju i deset puta manje ribe nego što je on nekada hvatao, jer godinama unazad krade se riba, strujom i drugim tehnika koje nisu dozvoljene. Ali, interesantno je da je nekada riba bila znatno jeftinija od, na primer, kvalitetnog svinjskog mesa. Danas se priča okrenula, pa za kilogram smuđetine,i to onako kako je riba uhvaćena u Dunavu, možeš kupiti dve kile svinjetine od buta. Čak i ovdašnje čarde ribu, najvećim delom kupuju u ribarnicama, odnosno u ribnjacima. Interesantno je da se u ovom vremenu najbolje na pijaci prodaje bela riba, ali i babuška, ili melez. To je i danas sirotinjska hrana, jer se može kupiti za 150-200, a nekada i za 100 dinara po kilogramu. Neki, veštiji, znaju da napune zamrzivače ribom nahvatanom u mesecima sa slovom r, pa je posle kuvaju i peku, ali na ulju, za vreme postova, ali i na Badnji dan.
