ĆUTI!!! Šta će reći svet?!?!

1
781

„Morao sam da pratim svoje srce“ iznosi kao opravdan razlog za višemesečnu prevaru i ljubavnicu koju sakriva od sveta i sebe samog. Totalni apsurd. Toliko protivrečnosti u samoj rečenici i delu da se ne može ni pojednostaviti rečima.

Tako je ostavljena žena posle 14 godina življenja života za koji je verovala da zna kako i kuda ide. Besna, zatečena, razočarana, omalovažavana, zapostavljena. Vaspitana i spremna da se bori da sačuva porodicu na okupu jer ništa vas neće lakše naterati da progutate, ne kamen u grlu, nego puna usta peska i šljunka od raspalih zidova braka kao topli osmeh deteta i momenat kada ipak na kraju dana, svi zajedno sednete na trosed vašeg doma (zaustavite svoje misli osude i psovanje pre nego što se i rode u glavi i priču kako bi vi to rešili na mnogo lakši način ako niste bili tu gde je sad ona). Ne možeš znati dok ne dočekaš.

Piše: Danijela Zeljković

Ipak, snagom njenog racia brak je završen na što bezbolniji način jer danas se ne ćuti. Nemoj da ćutiš kada shvatiš da si ugrožen i da je tvoja sloboda ugrižena zubima koji ti ne žele dobro.

I bolje je tako. Koliko god da boli saznanje da se raspalo sve što si stvarao i gradio pitaj se da li je i postojalo? Da li je postojalo u večerima kada nisi znala da li je stvarno na poslu ili je napustio radno mesto mnogo ranije kako bi bludničio sa ženama niskog morala? Da li je postojalo u noćima kada bi ti plakala beba na krvavim dojkama dok nemo stojiš u polumračnoj sobi sa njom u rukama jer ti nezarasla rana ne da sedneš? On je otišao na piće sa prijateljima. Da li je postojalo u danima kada ne bi stigla da skuvaš ručak jer radiš do 17 h a on ti to natrlja na nos kao sladoled? Njemu slatko, da te omalovažava i ponižava, nipodaštava i podcenjuje. Zašto?

Jer si lavica. Jer si sila ovozemaljska koja je ponela na rukama i u utrobi živote, mnogobrojne i iznela ih na svetlo ovog sveta ponosna, jer su tvoji, jer želiš, jer voliš. Jer nećeš da ćutiš!

Zašto?

Jer je slab, kukavica, lažov, govno. Jer hoće da ćutiš!

Brak je završen. Šta sad?

Statistički gledano kroz godine u nazad, sve je više razvoda. U medijima i među širokom masom to se smatra kao pogubna stvar, za ženu mnogo više nego za muškarca. Jer ko će nju sad? Pa ona ima dve prikolice (deca). Zato bi neretko nailazili na savet baš u ovakim situacijama koji glasi: „ Ćuti tu gde jesi, dobro je, ne tuče te, šta ti fali?“.

E pa fali mnogo toga.

A još više volim onu: „Eto, današnja omladina neće ništa da trpi pa se samo rastaju“. Nemam nameru da omalovažavam ali svi vi kojima je brak nešto što se trpi, pogrešno ste iskustvo izabrali da proživite za ovo malo godina što vam je poklonjeno na ovoj planeti. Mišljenja sam da je procenat razvoda brakova u dvadesetom veku mnogo manji samo zato što si naučen da ćutiš.

ĆUTI!!! Šta će reći svet?!?!

Ćuti kada dođe kući pijan jer će da te išamara a posle toga će da traži da legneš pored njega.

Ćuti jer je u tvoju kuću doveo pored tebe drugu ženu, ćuti i misli kako ćeš to da sakriješ od sveta. Pomoći će ti svekrva.

Ćuti, jer je nema već osam dana dok si sam sa četvoro dece.

Ćuti jer ne možeš da napraviš muško dete pa joj dozvoli da legne sa komšijom, vrata pored, jer je on napravio trojicu.

Ovo su istine u brakovima dvadesetog veka. Ako zapitate svoje najmilije, biće barem jedna takva i u njihovom sećanju, ako imaju hrabrosti da kažu.

Niko nije rekao da će biti sjajno mada čvrsto verujem da može. Živeti brak predstavlja čistu umetnost u balansiranju, kompromisu, dogovoru, povlačenju sa fronta i jurišu u boj. I to se uči i to neko može i to neko ne može. I to je OK. Ako hoćeš da pratiš svoje srce radi to istinski i u potpunosti. Ako ti srce kaže da ti tu gde jesi nije više dobro. Idi. Treba da ideš ali noseći sa sobom pre svega svu odgovornost, posledice i sav onaj šut koji ostane posle rušenja. Spakuj to u džakove pa na leđa. Budi čovek. Ako više nije dobro i ako ne možeš to da rešiš, progovori, komuniciraj sa svojim partnerom radi bilo šta samo NEMOJ DA ĆUTIŠ. Poješće te neizgovorene reči jer ih vraćaš tamo odakle su iznikle, počeće da te nadrgrizaju, da truliš. Istraješ u borbi dokle god imaš volje, dokle god ti i samo ti misliš da treba da se boriš. Jer u ovakvim pričama ne postoje pobede, trofeji, osvojen rat. U ovakvim pričama ne treba da se dokazuješ svetu i ljudima, oni ni ne postoje, nisu deo te tvoje priče. U ovakvim pričama ne postoji ćutanje jer kakva je to priča bez reči, nemoguća je, nestvarna, zato još jednom, sve samo nemoj da ćutiš…

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here